Da li je „idiotski“ baviti se politikom?

„Idiot“ je starogrčka reč, i njom su stari Grci nazivali građane koje ne zanima politika, građane koji su „gledali svoja posla“, za razliku od ostalih, normalnih, koji su bili „zoon politikon“ (stvorenje koje se bavi politikom). Reč „idiot“ je s vremenom dobila sasvim drugačije značenje, ali bilo bi zanimljivo zamisliti situaciju u kojoj bi se i u današnje vreme ovom rečju morao označavati odnos čoveka prema politici. Ukoliko bi ova reč imala isto značenje kao i u stara vremena, idiota bi na našoj planeti bilo „mašala“. Međutim, sa sadašnjim značenjem te reči, verovatno je da bi se ljudi opredelili da njome zovu one koje interesuje politika.

Razlog za ovakav ishod bi naravno bila činjenica da je politika odavno izgubila nekoliko svojih svojstava koje je posedovala u vreme stare Grčke, a zbog kojih je u to vreme bilo normalno da se ljudi njome bave. Jedno od tih svojstava je logičnost. Upravo je logika nešto što ljude motiviše da se nečim bave, nešto što ljudi očekuju i od sebe i od drugih. Naravno, kao i u svemu i u životima svih ljudi neretko se dešava da logika izostane, te se „život zakomplikuje“.

Ali, kada logika potpuno napusti određenu društvenu pojavu, kao što je napustila politiku, upravo je logično da će sve manje biti onih koje politika zanima. I sada dolazimo do neiscrpne teme za analizu – nelogičnosti današnjih dešavanja u politici. U moru svetskih nelogičnosti, Srbija je verovatno zemlja u vrhu liste, zemlja u kojoj se može naći bezbroj primera. Možda bi bilo zanimljivo ako bi se neko dohvatio pera i napisao neku vrstu enciklopedije srpskih političkih nelogičnosti, ali u ovom trenutku bih skrenuo pažnju na jednu nelogičnost koja egzistira već duže vreme, sa tendencijom da opstane i nadalje.

Devedesetih godina prošlog veka važilo je nepisano pravilo – ako želiš da se zaposliš, da pokreneš neki biznis, ili da preduzmeš bilo šta što će ti doneti napredak, učlani se u SPS ili JUL, time ćeš sebi umnogome olakšati put. Samo pominjanje ovog dueta mnogima je izazivalo gađenje, između ostalog i zato što su ove dve stranke napravile sistem u kome bez njih, i mimo njih niko ne može da uspe.

Petnaestak godina kasnije, u Srbiji imamo sledeću situaciju:

JUL više ne postoji (ili možda postoji, ali je u „stečaju“), SPS preživljava nekako i koprca se na vlasti, sa još nekoliko malih stranaka koje imaju sličan status – G17 plus, SDP, SPO, LSV, LDP, itd. Ono što je uočljivo je da jedna stranka već dosta dug period ima status vodeće.

Naravno, u pitanju je DS. Od izbora do izbora DS uzima između 20% i 40% glasova, u zavisnosti od toga da li su u pitanju lokalni, ili republički izbori, koja opština je u pitanju, da li izlaze sami ili u koaliciji, itd.

Eto nelogičnosti! U zemlji u kojoj je iz dana u dan sve gore i gore, u kojoj vlada opšti očaj i beznađe, u kojoj je glavna tema otimačina državnih para od strane raznih „nelogičnih“, a egzistencija običnog čoveka dovedena u pitanje, dakle, u takvoj jednoj zemlji, stranka koja je na vlasti već duže vreme, stranka koja ima premijera i predsednika, konstantno dobro prolazi na izborima. I gde je tu logika? Neko će reći (pogodite ko) - svaka čast, to je sigurno zato što DS ima viziju, ima kvalitetne ljude, zato što je DS poštena stranka koja isključivo gleda interese Republike Srbije i njenih građana, čak vrlo često i pre sopstvenih interesa ...

Ali da li je baš tako?

Pre nego što pokušamo da damo brzoplete odgovore, da se upoznamo sa nekim okvirnim činjenicama.

U Srbiji postoji 150 opština, 23 grada i Beograd sa svojih 17 opština. Ako uzmemo da je prosečan broj zaposlenih po opštinskim upravama 150, u gradu Beogradu minimum 1.000 ljudi (sa raznim sekretarijatima, upravama, sektorima, itd.), da je u gradovima Srbije prosečno 350 zaposlenih, dolazimo do brojke od oko 35.000 ljudi. Takođe, u većini opština postoji još barem po 60 ljudi koji rade po raznim ugovorima o delu. Sa gradovima to je još oko 15.000 ljudi, dakle ukupno oko 50.000 ljudi zaposlenih po lokalnim samoupravama. Zatim, u državnoj upravi ima barem 100.000 zaposlenih (vlada, ministarstva, prosveta, zdravstvo, agencije, pravosuđe, itd.). Dakle, sve u svemu, zajedno u lokalnoj samoupravi i državnoj upravi (javnom sektoru) ima sigurno 150.000 ljudi. Prema gruboj proceni oko 55% od tog broja su članovi DS-a, ili su bliski ovoj stranci. To je približno 85.000 ljudi.

Po podacima iz avgusta 2008. godine broj članova DS je oko 164.000. Od tog broja, deo članstva je u onom broju koji se odnosi na zaposlene u javnom sektoru, stoga bi se ukupan broj, što članova, što „bliskih“ DS-u, mogao kretati okvirno oko brojke od 220.000.

Ako pretpostavimo da svaki član i simpatizer DS-a za sobom „vuče“ još prosečno 5 glasova (porodica, prijatelji, kumovi, itd.), dolazimo do brojke od čitavih 1.000.000 glasova.

Što se tiče privatnog sektora, tu je situacija već malo mutnija, ali ako uzmemo u obzir da je veliki broj privatnika u tesnoj zavisnosti od DS-a, opet se može doći do izvesnog broja glasača, koji nije ispod 100.000.

No, tu se priča o „rezervoarima glasača“ DS-a ne zaustavlja. Godinama unazad, ova stranka je povećavala svoj uticaj i u drugim sferama društva, tako da sada imamo situaciju da je DS „dominatna“ i u medijima, kulturi, sportu ...

Na parlamentarnim izborima 2008. godine glasalo je nešto malo iznad četiri miliona glasača. Ako pogledamo prethodne brojke, videćemo činjenicu: na četiri miliona glasača, DS ima milion i sto hiljada sigurnih glasova, što je preko 25%. Ako uzmemo u obzir i razočaranost mnogih u Srbiji u političare i tendenciju rasta apstinenata od izbora do izbora (koja se ne odnosi na pomenutu grupu od milion i sto hiljada), zaključak se sam nameće.

Možda bi se moglo reći: DS je postala samoodržavajuća izborna i vladajuća mašina sa vojskom međuzavisnih ljudi, živ organizam, koji je toliko narastao da jednostavno ne sme da pukne, jer će sa njim pući i jedan veliki deo Srbije. Opasno je to što taj organizam funkcioniše po principu samodovoljnosti – bitni smo samo „mi“, jer „mi“ smo žila kucavica ove Srbije, bez „nas“ ničega nema. Kada je „nama“ dobro – dobro je i Srbiji. „Mi“ imamo – ima i Srbija. „Mi“ smo srećni – srećna je i Srbija. Kada „mi“ patimo – mora da pati i cela Srbija. Ako „mi“ odemo, šta će biti s kućom, Laki?

Vratimo se na „idiota“ s početka priče. Na prvi pogled nelogična, priča o uspešnosti DS-a ipak ima svoju logiku, kao što se vidi iz brojki, koje mnogo toga govore same po sebi. Ako pretpostavimo da mnoge „nelogičnosti“ naše i svetske politike imaju neku skrivenu logiku, nalik ovoj DS-ovskoj, onda se i odgovor na početno pitanje: Ko je danas idiot?, donekle komplikuje. Na primer, čini se da je danas ne samo moguće, već je izgleda i sasvim prihvatljivo baviti se politikom na "idiotski" način, i ubirati za to, naoko nelogično, glasove birača "idiotski" nezainteresovanih za politiku. Može biti da je logično rešenje ove „idiotske dileme“ ne postavljati više pitanje - Ko je danas "idiot"? Jer, u suprotnom, verovatno bismo svi mi na kraju ispali idioti – ovako, il' onako.