Čukur česma

Vest sa kojom su neke srpske televizije probudile svoje gledaoce u četvrtak ujutro, a koju ne mogu da citiram jer je misteriozno nestala posle jednog emitovanja, glasila je otprilike ovako: Jedan turski državljanin pretučen je sinoć u centru Beograda. U tuči sa jednim srpskim državljaninom, turski državljanin, inače sin visokog turskog diplomate u Beogradu, zadobio je povrede glave i prevezen je na VMA gde mu je ukazana pomoć. Srpski državljanin ima prelom noge.

Ni reč više.

Kraj?

Taman posla. Tu gde se završila ovako „servirana“ poluinformacija počinje, ili tačnije nastavlja se, jedna velika manipulacija.

A cilj ove manipulacije pronaćićete lako u razlici između onog šta ste saznali iz ove vesti, i onog šta ste mislili pošto ste je čuli.

Da li vi posle čitanja ove vesti znate da je Srbin započeo tuču? Ne znate. Ali to mislite. Da li znate da je jedan Srbin pretukao jednog Turčina samo zato što mrzi strance? Ne znate. Ali mislite. Da li znate zašto se polomljena noga srpskog državljanina pominje tek na kraju vesti, kao manje važna činjenica?

Ne znate. Ali mislite da znate. Sada možda i to da „srpski državljanin“ nije prvi počeo. Međutim, ne znate ni to. Ja sam vas navela da to pomislite.

Vest o tuči, posle jutarnjih vesti jednostavno je nestala iz etra. Ponovo se „pojavila“ na drugom mestu, na Studiju B kasno popodne. Malo ko bi prepoznao da se radi o istom događaju. Citiram: „U Makedonskoj ulici, u tuči u klubu u tržnom centru Staklenac, jedan mladić zadobio je otvoren prelom noge, a drugi, koji je turski državljanin, povredu glave“. Pod naslovom „U tuči povređen sin turskog konzula“, sutradan se u Presu mogla pročitati najšira informacija o ovom događaju.

Pa, ko je žrtva, pitate se sad?

Nemate pravo na odgovor dok ne vidimo zašto se to niste zapitali kada ste čuli ovu vest?

A niste jer vam to nije dozvolila ona polomljena noga srpskog mladića koja se pominje na samom kraju vesti, kao presuda. Ova očigledna diskriminacija aktera jednog događaja o kome znamo samo da se dogodio, ali ne i kako i zašto, pokazuje da su i mnogi urednici i novinari srpskih medija naučeni da svoju objektivnost dokazuju pripisujući krivicu srpskoj strani i u mnogo ozbiljnijim stvarima od pijanih kafanskih tuča.

Od kada su srpski huligani pre devet meseci zverski ubili Francuza Brisa Tatona u jednom beogradskom kafiću, vi ste sistematski učeni da mislite da je nepristojno i neljudski više ikada pitati ko je kriv u tuči jednog Srbina i jednog stranca. Ubedili su vas da bi to pitanje značilo da vas nije briga i da ne osećate krivicu za to što su neki Srbi ubili jednog Francuza usred Beograda. Ili zato što su pre sedam dana prebili jednog Holanđanina. Ili onog Libijca. A možda i ovog Turčina.

Ubedili su vas da je normalno da Srbin bude kriv baš kao što je normalno da pobegne iz Srbije čim mu se za to ukaže prilika. Zato generacije mladih ljudi u ovoj zemlji stasavaju na kompleksu niže vrednosti koji je uspeh u životu poistovetio sa begom iz sopstvene zemlje, pamet sa svakom vrstom kompromisa, poštenje sa glupošću, a krivicu sa genetskom osobinom.

Sad pitajte ko je žrtva.