Čitavi ovi izbori su raspisani zbog Kosova i francusko-nemačkog sporazuma

Da li je Kosovo glavna tema ovih izbora? To pitanje smo čuli tokom kampanje u kontekstu debate šta bi trebalo opozicija da „forsira“ kao glavnu temu, odnosno šta je ono što narod najviše tišti. Pa smo čuli da je Kosovo kao tema prežvakano (što nije netačno), da je daleko od očiju (osim očiju Srba na Kosovu), da mediji mogu da iskrive sliku o Kosovu ali ne mogu o inflaciji, praznim novčanicima, kriminalu i nasilju (što je opet tačno) itd.

Primetna je vododelnica u opoziciji oko ovog pitanja, ne samo između nacionalnih i građanskih opcija, naročito je primetna nespretnost ove druge u formulisanju jasnog stava koji je nemoguć kada je potrebno istovremeno poslati dopadljive poruke spolja i unutra. Bez obzira na sve, ostaje jedna činjenica a to je da je međunarodnoj zajednici, (što je eufemizam za Zapad što je eufemizam za SAD i EU što je eufemizam za SAD), u vezi Srbije jedino bitno Kosovo. Jedino to i ništa više.

Za zemlju poput Srbije koja je zadužena za sledećih nekoliko generacija, čije vojničke grobove pomeraju neki ambasadori da im ne stoje u kadru, gde je formiranje vlade nakon izbora bez učešća ambasadora nezamislivo još od 2007. godine, neshvatljivo je braniti da tema broj jedan sa spoljne strane nije isto to sa unutrašnje. Ili je to odbranjivo u smislu da se zna šta je plafon; do nekih stvari možemo voditi politiku o nekim ne smemo već moramo samo pratiti liniju. Čak se može osnovano reći da su izbori i raspisani zbog Kosova odnosno francusko-nemačkog plana, a ne zbog krize nakon masakra u Ribnikaru i Duboni.

Vlast ne želi da sama preuzme odgovornost, što bez izbora što bez partnera, za sprovođenje onoga što je prihvaćeno u Ohridskom sporazumu i pripadajućim Aneksom

Vlast ne želi da sama preuzme odgovornost, što bez izbora što bez partnera, za sprovođenje onoga što je prihvaćeno u Ohridskom sporazumu i pripadajućim Aneksom. Potreban je politički legitimitet takvom velikom koraku kao što je davanje stolice Kosova u Ujedinjenim nacijama. Dakle, francusko-nemački plan najverovatnije jeste suštinski razlog raspisivanja izbora kad im nije bilo vreme a ne građanski protesti zbog nasilja koji jesu opravdani ali su već bili ugasli u trenutku raspisivanja izbora iz razloga o kojim nećemo sada.

Shodno tome i formiranje vlasti nakon izbora sigurno neće biti proces lišen uticaja međunarodnog faktora (što je eufemizam za Nj.E. Krisa Hila) jer to nije, kao što rekoh, bio slučaj više od 15 godina u Srbiji. Zato sam smatrao da je bitno da dam neko svoje mišljenje o ovome a da ne bude neko ponavljanje već izrečenog.

Najpre da kažem da jeste realnost da je Kosovo nezavisno od Srbije. Nije nezavisno samo po sebi jer se kosovske odluke donose van Kosova ali od Srbije jeste. U tome je Srbija dosta pomogla prenošenjem nadležnosti, naređivanjem policajcima, tužiocima i sudijama da se utope u kosovske institucije. Slika koju pamtim sa dosta bola je slika zaklinjanja srpskih sudija na kosovskom ustavu pred Hašimom Tačijem 2017. godine po nalogu Beograda. Čak su i predstavnici države tj tzv. Srpska lista u dužem periodu participirali u vršenju vlasti Kosova.

Nije dovoljna pasivna uloga već moramo pomoći Kosovu da uđe u Ujedinjene nacije verovatno ubeđivanjem Rusije, Kine, Španije, Kipra i drugih da eto nije nama Kosovo oteto već smo mi saglasni da Kosovo bude samostalna država

To je realnost i možemo da je prihvatimo, ali nas neće ostaviti na miru zbog toga što ćemo reći. Od Srbije se traži da POMOGNE promociju nezavisnosti Kosova. Dakle, nije dovoljna pasivna uloga već moramo pomoći Kosovu da uđe u Ujedinjene nacije verovatno ubeđivanjem Rusije, Kine, Španije, Kipra i drugih da eto nije nama Kosovo oteto već smo mi saglasni da Kosovo bude samostalna država. Po meni ovo je jedan besraman zahtev, na nivou dubokog poniženja do te mere da bi Srbija postala novi etalon šta znači duboko posramljena država. Ovaj zahtev ne može da prihvati svaka vlast, već samo ona čija egzistencija direktno zavisi od volje ucenjivača. O razlozima i prirodi ucene nekom drugom prilikom. Na neki način, može se reći da su se one teme koje nisu Kosovo, a to su kriminal, nasilje, duboka socijalna raslojenost posledica gubitka stvarnih državnih nadležnosti.

Srbija odavno sama ne odlučuje ni o čemu bitnom, postoji u stvari samo privid svemoći vlasti SNS-a. Slamanje kičme kod najvažnijeg pitanja se eksponencijalno prostire na sva druga pitanja, fioke ucenjivača postaju sve punije. Prvo što će vam ucenjeni i njihovi lobisti reći je da li ćeš ti ili tvoja deca ginuti za Kosovo što je naravno jedan podlački trik. Ovde nije tema da li zaratiti ili ne već samo to da li Srbija sama treba da pomogne i spase propalu avanturu nezavisnosti Kosova. Jedina ispravna aktivnost Srbije u vezi Kosova je da sada ne radi apsolutno ništa i da pusti da taj projekat jednostavno sam od sebe propadne i pokaže pravo lice a to je ujedinjenje sa Albanijom. To je sasvim normalna stvar sa aspekta interesa Albanaca kao što je to ujedinjenje Srbije sa Republikom Srpskom iz našeg ugla gledano.

O Ohridskom sporazumu, tj francusko-nemačkom planu moram da dam ocenu. Naime, dosta učenih i dobrih pravnika (koje veoma poštujem) je reklo da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prihvatio ovaj sporazum i da je on time postao obavezujući za Srbiju pozivajući se na Bečku Konvenciju o međunarodnom pravu. Sa jedne strane to jeste tačno ali ipak smatram da su te ocene date u cilju „okončanja agonije“ u stilu Vučić je to potpisao, to je gotovo ali će on odgovarati za kršenje Ustava. Politički potpuno razumljiv stav koje ima određeno utemeljenje u pravu. Međutim, kada se citiraju odredbe Bečke konvencije o prihvatanju sporazuma mora se takođe reći koje to države obavezuje Bečka konvencije. Ona obavezuje države potpisnice a to su pre sve članice UN. Na sajtu UN (https://treaties.un.org/pages/ViewDetailsIII.aspx?src=TREATY&mtdsg_no=XXIII-1&chapter=23&Temp=mtdsg3&clang=_en) može se naći spisak država koje su potpisnici Bečke konvencije a to nisu Kosovo niti EU (koja je međunarodna organizacija).

Ohridski sporazum nije sporazum koji ulazi u pravni režim Bečke Konvencije što ne znači da nije međunarodni sporazum i da ne može biti obavezujući za Srbiju

Dakle, Ohridski sporazum nije sporazum koji ulazi u pravni režim Bečke Konvencije što ne znači da nije međunarodni sporazum i da ne može biti obavezujući za Srbiju. Sporazum koja bi Srbija potpisala sa nedržavnim entitetom može biti po našem Ustavu obavezujući samo onda kada ga Narodna skupština ratifikuje a to se nikada neće desiti naravno. Sve i da je Bečka konvencija primenjiva na Ohridski sporazum postoji jedan veoma bitan član (član 51) te Konvencije koji glasi: Izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu lišeno je svakog pravnog dejstva.

Opštepoznata je činjenica da je Aleksandar Vučić bio prinuđen da prihvati Ohridski sporazum, na koji načni nije potpuno jasno – da li je prećeno prekidom evropskih integracija, prekidom finansijske pomoći, svrgavanjem sa vlasti ili nekim drugim kompromatom; možda ćemo saznati a možda i ne ali je potpuno jasna priroda rečnika predstavnika SAD, Francuske i Nemačke pre i nakon sporazuma. To je rečnik ultimatuma - Srbija mora da prihvati, Srbija nema izbora itd. Ipak, smatram da klauzula prinude ne mora biti korištena jer kao što rekoh nema govora o primeni Bečke konvencije van opsega njenih potpisnika.

Tlapnje o tome da je pravilo „pacta sund servanta“ iznad svega su samo apologija otimanja, nasilja i pritisaka. Naravno, na kraju postoji kontrargument da sila Boga ne moli i da je sve ovo što sam napisao nebitno jer će na kraju biti kako Amerikanci kažu. Moguće je da je to istina a ako jeste onda u stvari nema razloga za glasanje jer vlast od naroda ne postoji. Sve je samo besmisleni društveni ritual u cilju legitimisanje iluzije. Pa ko kako voli nek izvoli.

(Tviter)