Cenzura u Aberdarevoj

Jedva mogu i da zamislim koliko je teško pravdati Dragoljuba Milanovića. Čovek koji je na nišanu NATO bombardera ostavio 16 svojih radnika, zaslužuje da ga neko brani na sudu samo zbog toga što zakon propisuje da baš svako mora da ima advokata. Ne bio u koži tog njegovog advokata, koliko god da je plaćen. Umanjivati krivicu Dragoljuba Milanovića jedan je od najnemoralnijih zahvata u današnjoj Srbiji...

Mada, postoji i još beščasniji: pravdanje NATO bombardera! Beščasniji, a mnogo prisutniji zahvat. Dragoljuba Milanovića, naime, brani samo advokat, eventualno sa saradnicima, plus neki moćnik (ili moćnici) koji sprečava da ga snađe zaslužena kazna. Ali, nema te osobe koja će se javno zalagati za nevinost bivšeg direktora nacionalne televizije. Zato alijansu, koja je 22. aprila 1999. godine pobila 16 CIVILNIH nesrećnika, u zaštitu uzima cela Druga Srbija, pogotovo ovih dana, oko desetogodišnjice bombardovanja RTS-a.

NSPM nije nevladina organizacija koju izdašno pomaže neka strana vlada, ali predlažem rukovodstvu ovog sajta da postavi nagradnu igru. Nagrada bi bila automobil za svakog ko u bilo kom drugosrbijanskom tekstu pronađe i jedno slovo osude NATO-a zbog toga što je bombardovao očigledno civilni cilj (ima li OČIGLEDNIJEG civilnog cilja od televizije?!) U stvari, možemo da nudimo i nešto vrednije, recimo stan u centru Beograda, pošto je do nagrade nemoguće doći. U onim nebrojenim osvrtima na masakr u Aberdarevoj, Druga Srbija nije pisala i pričala ni o čemu drugom osim o tome kako je Milanović znao da će te večeri bombe padati po RTS-u i kako su sve vlasti u protekloj deceniji izbegle da ga osude.

Kao da NATO nije znao da u tom studiju ima živih ljudi. Kao da komandno-izvršnom lancu NATO-a, od pomahnitalog Veslija Klarka koji naređuje bombardovanje televizije do pilota koji izvršava smrtonosni zadatak, preti bilo kakva osuda.

Ako se osvrćete na ovakav zločin, u kojem je direktan počinilac (NATO) imao neljudsku, izopačenu pomoć onoga ko bi trebalo da je žrtva (Milanović), ne smete da štedite nijednog učesnika. Ko je više kriv? Suludo pitanje, jer je bilo ko od njih dvojice mogao vrlo lako da spasi živote nesrećnih radnika. Milanović je mogao da kaže zaposlenima da će zgrada biti bombardovana. Ali, nije to uradio. Kriv je! NATO je mogao da ne bombarduje civilni cilj u kojem se u tom trenutku nalaze desetine zaposlenih. Ali, uradio je to. Kriv je! Samo neko bezdušan može da meri čija je odgovornost veća...

Kada, međutim, iz osvrta izuzmete jednog od dva evidentna krivca, protivurečili ste onome da je za rat potrebno dvoje. Druga Srbija izgleda smatra da je za bombardovanje potreban samo jedan. I to onaj koji je bombardovan! Prema ovim samozvanim pacifistima naglašene verbalne agresivnosti i vrlo elastičnog shvatanja pravde, krivica onog koji je poslao bombe jednostavno ne postoji. Jer, da postoji, valjda bi bila vredna razmatranja. Valjda bi se bar na nekom mestu, u nekom tekstu, u nekom komentaru, pomenula i ona. Kad ih je onoliko razjario Milanović, sigurno bi ih makar naljutio i Klark.

Pošto o Klarkovoj krivici vrlo upadljivo ćute, sva je prilika da je i ne priznaju, što je savršeno u skladu sa njihovim sveopštim doživljajem bombardovanja. Oni pokušavaju sve nas da uvere da je NATO agresija, u kojoj su bombardovane izbegličke kolone, strane ambasade, putnički vozovi, vatrogasci, niške pijace, pa i televizijski studio, zaista bila „milosrdni anđeo“.

Takva „milosrdna uveravanja“ u stvari su pešadija koja je nastupila za bombama koje su padale po Srbiji pre deset godina. Srbija je i dalje pod napadom, za šta su najbolji dokaz takve drugosrbijanske „analize“.

P. S. Povlačim predlog o nagradnoj igri. Neljudski bi bilo da koristimo tragediju za sopstvenu promociju. Ako od ove tragedije, posle Druge Srbije, uopšte ima više šta da se iskoristi.