"Бруто ПДВ" на продају магле и остали доприноси креативној економији

Негде од средине прошле године могли смо приметити појаву новог економског показатеља којим се мери стање економије у Србији. То је такозвани Бруто домаћи ПДВ. Прво сам то сматрао лапсусом, затим, после небројених понављања народних посланика и осталих званичника, помислио сам да је у питању нова „когнитивна грешка у корацима“ напредњачке интелектуалне школе мишљења. Међутим, када је рекордно високе вредности новог индикатора (опет више пута) саопштио премијер лично почео сам да сумњам у своје знање и диплому.

Основни економски индикатори (Јосифидис, 2010) су: Бруто домаћи производ (БДП), стопа незапослености, стопа инфлације, стопа продуктивности, буџетски дефицит, каматна стопа, спољнотрговински дефицит, девизни курс и ниво берзе.

Додатних индикатора има много. Веома значајни су нпр. јавни дуг или индекс потрошачких цена (СРI). Jeдино нигде нема Бруто домаћег ПДВ-а. Нисам могао да га нађем нити у једном уџбенику макроекономије или међународне економије. Чак је и свемогући Google имао проблема.

Заправо једина дефиниција овог индикатора коју сам успео да пронађем је она коју је дао министар финансија (и одбране ваљда) Душан Вујовић на једном скупштинском заседању (22.06.2015.). Уважени министар каже: „Постоји бруто домаћи ПДВ, то је износ ПДВ стопе на све домаће трансакције и постоји нето домаћи ПДВ, то је бруто домаћи ПДВ умањен за повраћај ПДВ-а било у домаћим трансакцијама било у извозу. Према томе, то је што се тиче терминологије. Ово нема никакве везе са друштвеним производом, ово је порез на додатну вредност.“

С друге стране, Законом о ПДВ, члан 24. став 1. тач. 2) и 3) прописано је да се ПДВ не плаћа на извезену робу. Да ли лаже коза или рог остављам на процену драгим читаоцима. Изгледа да следбеници Вашингтонског консензуса у које спада и поштовани министар уче економију из неких других уџбеника који су недоступни простодушним српским економистима.

Шта би овај новокомпоновани индикатор мерио? Привредну активност не може да мери јер то ради БДП; или рецимо показатељи индустријске производње, и потрошње с друге стране. Евентуално може да мери степен фискалне наплате, али чак и у овој натегнутој хипотези није адекватан зато што ПДВ није једини порез који постоји; без обзира на чињеницу да је најиздашнији порез.

Дакле, индикатор је потпуно бескористан. То је само број који се у неком тренутку учинио као атрактиван некаквом службенику у „министарству за пропаганду,“ неформалном министарству које у овој влади има најбоље резултате.

За сам крај покушаћу да дам и лични допринос овој новој научној дисциплини која се зове „креативна економија“ тако што ћу предложити још неке индикаторе:

o Приход од акцизне робе утрошене у „ријалити“ програмима

o Прираст броја гладних пензионера

o Приход од штампања диплома члановима владајуће коалиције

o ПДВ НА ПРОДАЈУ МАГЛЕ (бруто и нето)

Сигуран сам да би и у овим сегментима Србија (по први пут у историји) остварила феноменалне резултате. Знате како кажу: „Статистика наша дика, што науми ‒ то наслика.“

(Српски правнички клуб)