Britanska "deklaracija nezavisnosti" ili osveta prezrene demokratije

Suština kampanje protiv Bregzita sastojala se u sledećem: „Bez EU, Britanija je mala, slaba, bedna, nemoćna, siromašna i verovatno će se rasparčati“. Možda takav kolonizatorski pristup ima efekta na Balkanu i Istočnoj Evropi, ali kod gordih Britanaca je definitivno izazvao kontraefekat.

Sve je tog 23. juna izgledalo kao još jedna sumorna noć za slobodarski svet iz koje kao pobednik ponovo izlazi globalni estabilšment i svetska finansijska oligarhija. Tokom dana u kojem se održavao referendum, pojavilo se više „izlaznih anketa“, urađenih ispred glasačkih mesta, koje su pokazivale da opcija za ostanak ima prilično ubedljivu prednost nad opcijom za izlazak iz EU.

Konačno, oko 11 sati uveče, za kada je  Bi-Bi-Si najavio da će objaviti prve preliminarne rezultate, pojavila se izlazna anketa kompanije YouGov, prema kojoj je opcija za ostanak u EU dobila 52 %, naspram 48 % glasova za izlazak. Ubrzo su svi mediji, uključujući srpski javni servis, počeli da baratuju ovim podatkom, kao „preliminarnim rezultatom“ referenduma. Da stvar ide u pravcu ostanka izgledalo je nakon prvog obraćanja Najdžela Faraža, u kojem je izjavio da „prema dosadašnjim podacima, opcija za ostanak tanko vodi“. Ubrzo počinje euforija liberalnih pro-EU krugova, a hit na Tviteru je postao hešteg #SuggestAJobForFarage (predloži posao za Faraža), aludirajući na to kako je lideru Stranke za nezavisnost Britanije, nakon neuspeha na referendumu, ostalo da traži novi posao van politike.

Do 1 čas iza ponoći, kada većina ljudi već ide na spavanje, pojavila se i anketa IPSOS-a (koji izgleda ne mešetari samo po Srbiji i Crnoj Gori), prema kojoj je pobeda „ostanka“ nad „izlaskom“ bila još ubedljivija (54:46), kao i  prvi rezultati iz Škotske, po kojima je opcija za ostanak dobila 65 % glasova.

Međutim, tada počinju da se pojavljuju prvi rezultati prebrojanih glasova iz engleskih gradova, prema kojima je „Bregzit“ bio u značajnoj prednosti. Kako su novi rezultati pristizali, slavlje evropejaca je polako prestajalo, a do zore je postalo jasno da je Sunce svanulo u novoj – nezavisnoj Britaniji i novoj Evropi.

U uspeh Bregzita, da budemo iskreni, retko ko je verovao. Pobornici EU su bili ubeđeni da će „zdrav razum pobediti“, dok su evroskeptici i protivnici briselske birokratije, među koje spadaju i čitaoci, autori i moderatori NSPM,  uglavnom verovali  da „zapadni centri moći sve drže strogo pod kontrolom“ i da neće dozvoliti nešto što bi nanelo štetu njihovim političkim i finansijskim interesima.

I jedni i drugi su na kraju pogrešili, pre svega jer su potcenili i ignorisali, za mnoge već pomalo zaboravljen i otpisan faktor – demokratiju, koja u svom parlamentarno-monarhističkom obliku, zaista postoji i, uz sve slabosti, funkcioniše u Velikoj Britaniji. Demokratija je pre svega bila prisutna u najvažnijoj sferi političkog života svake zajednice– medijima. Za obe strane je bio obezebeđen relativno ravnopravan medijski tretman na vodećim državnim televizijama i dovoljno prostora da iznesu argumente za svoj stav, makar na ovu temu. Takva demokratičnost u sferi medija bila bi nezamisliva u većini evropskih zemalja, a pogotovo u današnjoj "naprednoj" Srbiji.

Demokratija se vratila i osvetila onima koji su je godinama ignorisali, gazili i ponižavali. Baš kao što su se sa demokratijom vratili i osvetili milioni onih malih i „nevidljivih“ ljudi iz engleske unutrašnjosti, sistematski ignorisanih od strane sopstvene i briselske elite.

Drugi faktor koji je verovatno odlučujuće uticao na uspeh Bregzita jeste kampanja njegovih oponenata, odnosno njihovi „argumenti“ koje su isticali kao razlog zašto Britanija treba da ostane u Evropskoj uniji.  U početku su to bile samo pretnje finansijskim i ekonomskim reperkusijama u slučaju izlaska, koje su takođe kod prosečnih Britanaca mogle da izazovu revolt i inat. Kako se referendum bližio, a nervoza rasla, pobornici „ostanka“, su sve više nastupali za pozicije ucenjivača, koji gazi i nipodaštava britanski suverentitet – „Britanija bez EU je nemoćna i neće imati nikakvog uticaja u savremenom svetu“, govorio je pre dve nedelje čuveni anglosaksonski istoričar, Nil Ferguson, previđajući kakve emocije takva retorika može da izazove kod običnog Britanca.  

„Ako izađe iz EU, Britanija će od „Velike“ postati „mala““, govorio je 2014. francuski ministar spoljnih poslova Loran Fabijus, a u tom duhu se vodio dobar deo kampanje za „rimejn“, pa je i Dejvid Kameron upozorio da će u slučaju bregzita od „Velike Britanije ostati mala Engleska“.

Pored pretnji ekonomskim osiromašenjem i smanjenjem uticaja u svetu, učestale su bile i aluzije na račun rušenja integriteta i suverentiteta zemlje u slučaju izlaska iz EU, i to je bila kap koja je prelila čašu.

Dakle, suština kampanje „Bremain“ sastojala se u sledećem: „Bez EU, Britanija je mala, slaba, bedna, nemoćna, siromašna i verovatno će se rasparčati“ – slično argumentima kojima zapadni kolonizatori i njihovi glasnogovornici brane proevropsku i prozapadnu politiku u Srbiji i još nekim istočnoevropskim zemljama.

Možda takav kolonizatorski pristup ima efekta na Balkanu i Istočnoj Evropi, ali kod gordih Britanaca je definitivno izazvao kontraefekat. Pretnje sa pozicija sile, probudile su inat prosečnog građanina Britanije, koji je kampanju protiv bregzita sve više doživljavo kao atak na nacionalni ponos i suverenost zemlje.

Možda će u ekonomskom smislu nešto i izgubiti, ali su te dve stvari – nacionalni ponos i suverenost – Britanci definitivno odbranili glasanjem na referendumu 23. juna.

Bregzit verovatno neće odmah i direktno imati pozitivne posledice po Rusiju i Srbiju, ali on je prvi jasan i nedvosmislen simptom slabljenja američke moći i uticaja u svetu, čija je EU jedna od glavnih eksponenata. Daleko od toga da će Britanija prestati bude lojalan partner Americi, ali je izlaskom iz EU, kao američkog imperijalnog projekta, demonstrirala svoju suverenost i nezavisnost i na taj način simbolično "uzvratila" Americi za Deklaraciju nezavisnosti i napuštanje Britanske imperije 1779. godine.

Neverovatan uspeh koji su osvarili nosioci kampanje za Bregzit Boris DŽonson i Najdžel Faraž sa svojim pristalicama pokazuje da lična inicijativa, vođena časnim motivima i prncipima, može da učini mnogo više nego što nam se naizgled čini, pa čak i da promeni svet.

To je ujedno podstrek svim antisistemskim i slbodarskim pokretima u Evropi, uključujući one u Srbiji, da nastave da se bore za svoje ideale, umesto što pasivno i rezignirano konstatuju kako „CIA kontroliše sve“ i kako "ne smemo ništa da preduzmemo, jer će to sigurno na kraju biti u korist Amerikanaca“.