Amerikanci na kolenima

U međuvremenu, okolnosti su se bitno promenile: Albanci su sada američki štićenici, jedini narod u Evropi koji Buša dočekuje raširenih ruku (a i on njih, pa ostane bez sata); država im je i dalje zaostala u odnosu na evropske standarde, ali zato sada imaju još jednu državu – „Kosovu“. Do „Kosove“ su došli tako što su nas zaista napali, kao što se decenijama očekivalo, ali ne iz Albanije, kako se predviđalo, nego iznutra, kako se uopšte nije predviđalo, iako su srpski obaveštajci godinama upozoravali nadležne da se Albanci na Kosmetu uveliko naoružavaju, organizuju i obučavaju (i to uz pomoć Amerike); a Srbija je u dubokoj ekonomskoj, državnoj, kulturnoj, moralnoj i identitetskoj krizi, iz koje bi možda mogao da nas spasi poraz od Amerike.

 

Avaj, problem je u tome što Amerikanci nikako da nas pobede. Onomad, kad su nas bombardovali, ispostavilo se da smo mi trijumfovali. Tako je bar objasnio tadašnji državni vrh, koji je sada – s izuzetkom nekoliko pokojnika, nekoliko zatvorenika i jednog oslobođenog – ponovo državni vrh.

Pošto nisu uspeli da nas poraze ni time što su nam pobili tri i po hiljade ljudi, porušili mostove, oborili Avalski toranj i sravnili TV studio iz kojeg su prilozi slati u svet, Amerikanci su potom rešili da nas savladaju otimanjem teritorije. Pomenute „Kosove“. I u tom boju, međutim, pobeđujemo: prilikom posete Beogradu, američki potpredsednik DŽozef Bajden jasno i glasno je rekao (takoreći, ponizno priznao) da SAD neće od Srbije, na njenom evroatlantskom putu, zahtevati da otvori ambasadu u Prištini. Sudeći po osmehu koji je Dragan Šutanovac, vojni ministar, imao dok se rukovao s Bajdenom, a i po izjavi koju je dao dan kasnije – da ćemo u NATO kada mi to budemo želeli! – reklo bi se da su Amerikanci u ovom „kosovskom boju“ doživeli debakl.

Treće čime nas je Vašington napao bio je Haški tribunal. Onaj tribunal koji ne zna gde su mu nestali svedoci protiv Haradinaja, ali zna gde nestaju politički nekorektne serije sa RTS-a. Hag je, realno, bio politički najjači američki atak, jer su SAD u toj operaciji imale najviše saveznika. A mi najmanje: već devet godina niko nam ne veruje da sarađujemo s tim sudom. Ipak, potukli smo „kauboje“ i u Hagu. Naime, Hilari Klinton je prošle nedelje, u ime Amerike, priznala poraz, kada je objavljen dokument koji ističe da, što se SAD tiče, Srbija ispunjava svoje obaveze prema Hagu. Srpski državnici i ostali politički subjekti naklonjeni vlasti, listom su pozdravili ovaj gest Klintonove kao novi dokaz da se američka politika prema Srbiji drastično menja. Nabolje.

 

A zna se ko posle sukoba menja politiku prema protivniku. Ne onaj ko je pobedio!

 

Vreme je slavlja, zbog ovih trijumfa zvaničnog Beograda, pa možda nije pristojno, ali moram da pitam – šta ćemo jadni da radimo ako se Amerikanci ne oporave od poraza, pa na kraju budemo morali mi njih da izdržavamo? Znamo kako će to da se završi. Kao i SFRJ: brinućemo o njima nekoliko decenija, a onda će da se otcepe od nas i proteraju sve Srbe sa svoje teritorije!

S druge strane, moram i da se upitam – a šta ako ovo sve i nisu naše pobede, kao što nas ubeđuju? Šta ćemo ako su Amerikanci promenili nastup, ali ne i karakter i politiku. Pa su ostali rođeni pragmatičari, koji ništa ne rade badava. Ako te hvale, imaju razlog. Nešto si im učinio. Ukoliko je to slučaj, čime smo onda zaslužili Bajdenovu i Hilarinu „blagonaklonost“?!

 

Šta ćemo ako se ispostavi da čuvena fraza „slažemo se da se ne slažemo“ u stvari znači „krijemo da se slažemo“