Tri Albanca pretuku klinca Srbina u Gračanici dok šeta sa devojkom i sestrom. Niko apsolutno ništa ne govori

Kuknjava, zapomaganje, jadikovka predsednika Srbije za još jednim ministarskim mestom u separatističkoj vladi samoproglašene republike Kosovo je sumrak državne i nacionalne politike Aleksandra Vučića

Razvlašćivanje Vučića će se nastaviti, pokazuju pregovori između vlasti i opozicije koji se odvijaju uz posredstvo EU od 1. marta. Da bi se sakrila ta činjenica ovi pregovori su netransparentni za javnost

Iako mislimo da znamo u kakvoj društvenoj klimi živimo, ipak smo zatečeni količinom mržnje i besa koja je istog sekunda kada je objavljeno da je izabran 46. patrijarh SPC, pokuljala kao gnoj  po svim društvenim mrežama i raznolikim medijima

Vučić ne negira da će primeniti član 15 Vašingtonskog sporazuma kojim se obavezao da se neće protiviti članstvu Kosova u UN. Srbija bi samim ulaskom Kosova u UN de iure priznala Kosovo i bez uspostavljanja formalnih diplomatskih odnosa

Jedini izlaz iz ove bezmalo bezizlazne situacije bio bi da američke elite shvate propast liberalne demokratije tj. da razumeju promenu epoha i novi svet u nastajanju

 Od Srba se dakle traži da srcem prihvate ne tek bilo koju zastavu, već onu koja je ustanovljena protiv njihove volje i to sa namerom da bude diskontinuitet u odnosu na dotadašnji identitet Crne Gore. Zastavu koja je na izvestan način negacija njih samih! 

Novinar nije centar novinarstva, on ne bi smeo da postoji sam za sebe, on je most koji spaja vest sa onima koji traže vest. Ukoliko svi, i njegovi gosti i njegovi čitaoci/gledaoci budu tu samo da bi igrali oko njega i zbog njega, novinarstvo kao profesija gubi smisao. A ako nekog zanima nešto drugo, postoje profesije kolumnista, novinarski analitičar, esejista, kritičar...

Sam Ćosić to nikada nije izrekao kao nekakvu ocenu karaktera srpskog naroda – što najverovatnije misle mnogi koji su uvereni da ga citiraju – već se pomenute reči nalaze u njegovom romanu Deobe objavljenom prvi put 1961. godine!

A ako hoćemo „normalno društvo“, moramo početi od lične i profesionalne bezbednosti svakog pojedinca –prolaznika na ulici, profesora na fakultetu, političara u skupštini, NVO-aktiviste koji se zalaže za politiku koju ne podnosimo, kriminalca u zatvoru koji je počinio teško krivično delo, ili — umetnika koji izlaže crteže koji nam se ne dopadaju