Случајно или не, испоставило се да је све оно што је у програму отварања Универзијаде било подвучено као „студентско“ и „волонтерско“ протекло беспрекорно, уз изванредно много шарма и позитивне енергије.

Можда је Јеремић заслужио "допунску наставу" код Тадића. Али је и Тадић заслужио да му неко одржи предавање. На тему – како се нешто демантује. Ту нам председник мало кубури са теоријским познавањем материје. А и практичним.

Близак властима (или макар америчкој амбасади) у Софији, нашао се ту неко ко заиста признаје независност Косова, ко је збуњеним Бугарима објаснио да то што је расписано за Чекуом није права потерница, већ заостатак милошевићевског шовинизма од којих нису још лустриране све институције у Србији.

Необично објашњење државног секретара Хомена, да ће 900.000 долара бити враћено народу запленом имовине стечене криминалом (ПИК Земун), посебна је прича. Народу мора да се врати и новац ПИК Земун-а и 900.000 долара плаћених за одштету Штајнхауерима. То је рачун за прваке.

Да ли је случајно то што пре сваких избора, републичких или локалних, огромна већина прогнозера, на основу оних њихових чувених узорака, најави да ће ЛДП освојити осам, девет, чак и целих десет одсто гласова, а онда на самим изборима ЛДП једва пређе цензус.

Чињеница да врховни политички ауторитет у Ирану чине исламски духовници није ништа мање бизарна од чињенице да све законе у Британији мора да одобри особа која је то право стекла рођењем.

Можда би, уместо интелектуалног напора да унизе победу, остали учесници могли нешто да науче од победе СНС. Нема тих величина које имају тапију на власт и то би сви требало да знају. Нисмо много демократске културе усвојили или се ње придржавамо само када победе они који себе зову демократама.

Група НВО и медија окупљених око „очувања тековина слободе и демократије“ објавила је пре недељу дана веома амбициозан и медијски пропраћен памфлет који се бави управо глобалним проблемом гушења демократских пракси глобалног опадања поверења у институције демократије и грађанских права.

Траже демократски развој, слободу одлучивања, отворене границе. А сами намећу решења, ограничавају демократске тековине, оспоравају право на самостално одлучивање. Слаткоречиви су када нуде Европу без виза, а тврдокорни у постављању разноврсних услова.

Док је српско службено и национално писмо без заштите од надлежних министарстава, законских и културних институција, остављено на милост и немилост не-писмених медија и издавачких кућа – борцима за његово очување показују се глобалне мегакомпаније новог светског поретка.