Planina srpskoga ponosa pretvorena je u vašarište, a plemenita nastojanja da se dostojanstveno ukaže čast slobodarskom duhu jednog naroda izobličena u najobičniju pijacu ukrašenu roštiljem i šatrama.

Ko je hteo mogao je iz našeg stradanja ponešto da nauči i o sopstvenoj budućnosti. Na red će, nažalost, doći svi, pa i oni koji se ovu igru započeli i koji je trenutno vode. Takva je logika logike i takva je sila sile.

Što pre shvatimo da ono što se danas naziva „međunarodnim pravom“, u duhu sofističke definicije koju je u Državi zabeležio još Platon, predstavlja „dobro za jačega“, to ćemo pre naučiti da ga izostavljamo iz jednačina u kojima se konstituišu vitalni nacionalni interesi.

Sve bi bilo u redu da su Nikolić i Vučić makar delimično dosledni u svojim političkim stavovima. Narod zna da politika i iskrenost nemaju mnogo toga zajedničkog, ali neke granice bi trebalo da postoje makar i na srpskoj političkoj sceni.

Da li iko ozbiljan ovde i u svetu može da prihvati Blerovu rečenicu da „ne bi zasluživali naziv civilizovane zemlje“ da nisu stvorili kosovsku „državu“, a da su jednako civilizovani što su dopustili etničko čišćenje Srba iz Hrvatske Krajine i Srba sa Kosova i Metohije.

U Zakonu o policiji piše pod kojim uslovima ovlašćena službena lica (dalje — policajci) mogu da koriste sredstva prinude,kao i redosled po kome se ona primenjuju.

Svedoci smo stalnih šikaniranja i ubijanja nevinog nealbanskog stanovništva na Kosmetu. Imaju li efekta molbe i kuknjave Euleksu i predsednikova stalna “oštra upozorenja” uz obaveznu napomenu “da Srbija neće reagovati”?!

Postkosovski ciklus koji živimo nije za pevati o njemu. Nema mudrog despota Stefana Lazarevića, imamo samo nejake Uroše. Ne znam zašto, ali kada od njih slušam kako je jedna od opcija i podela Kosova – mislim da je to sve samo ne opcija za razmatranje.

Nije problem u tome što su neki nepristojno bogati, nego što je većina nepristojno siromašna. Problem je u sistemu koji se ne bavi problemima siromašnih, nego razmišljanjima o tome kako da uzme pare od bogatih. 

Očigledno je da ni sam De Viver još uvek nije spreman da u delo sprovede svoj program zahvaljujući kojem je osvojio većinu u parlamentu. Lider partije NVO svestan je da eventualna podela Belgije ne bi prošla tako glatko kao u slučaju Čehoslovačke.