Грађани Србије , који су се од 1990. године наовамо већ више пута опекли на изборима, имали су довољно прилика да увиде како су обећања политичара, заправо,  обмане,  и да  су они за политичаре занимљиви само као гласачка машина. Која им је неопходна, али коју веома мало поштују.

Ако су се ко зна колико пута до сада гђа Меркел, г. Оланд или неки трећи државник њиховог ранга потрудили  да одвоје своје драгоцено време и стигну на  међународна такмичења како би бодрили врхунске спортисте из својих земаља, да ли је постојао неки разлог да тако нешто  не учини и председник наше Републике?

Као адреса упада наведен је град у Сибиру Самара са тачном ип. адресом коју овде нећу наводити. То је класично скретање тачне локације са које је извршен упад у мој систем. Немогуће је да је неко из Сибира „хакерисао“ мој систем а и зашто би?

Уколико би ово била озбиљна школа за бављење политиком, обуку би прво морали да прођу преостали чланови Вукове странке, па и он сам, будући да не могу ни да сањају о досезању изборног цензуса.

Прагматизам на локалу правда се на различите начине, али преовладавање таквог става обесмислило је и локалну политику и локалне изборе, док су се у појединим градовима почеле да формирају коалиције које не могу да се оправдају никаквим политичким, програмским и мисаоним акробацијама.

Оваква цензура у српским медијима поводом Чуркиновог наступа у СБ УН 12. јуна 2013. упућује на неколико закључака. Руска Федерација искреније брани људска права српских држављана и Срба у Хагу од саме Републике Србије. 

Град јесте оснивач тих институција, али оне имају своје директоре, управне одборе и своје рачуне, па би онда више смисла имало да они одговарају за своје финансије. Финансије, односно новац кога има све мање, у Србији се полако намећу као главна тема, а Ђилас и Динкић у јавности углавном важе за људе којима су паре један од основних мотива.

Предизборну кампању у Земуну окарактерисало је ангажовање лидера владајућих и опозиционих странака, од Вучића, Дачића и Динкића до Коштунице и Чеде Јовановића. Од плаката видели смо искључиво оне са којих нас гледа Александар Вучић.

На сву срећу, данашњи гласници, када доносе непријатне поруке, више не “носе главу у торби” . И одавно се подразумева да “ не треба убијати гласника што доноси лошу вест”, јер он није крив за њу, те је извесно да ни г. Вестервеле није доживео никакве непријатности у нашем главном граду.

На сву срећу, још смо република, тако да се краљевих батина за сада не морамо бојати, али се сви морамо са зебњом запитати шта нам то иза леђа спрема удружена српска монархистичко-републиканска папазјанија, која сваким следећим потезом доказује да није достојна ни круне ни поверења грађана.