Zvižduk u osam

Bilo bi to samo jedno rutinsko otvaranje sportskog takmičenja i još jedna rutinska pobeda srpskih vaterpolo vanzemaljaca, koji već godinama prkose logici i uobičajenim predstavama o „našem mentalitetu“, time da pobeđuju skoro sve što im se nađe na putu.

Bio bi to samo još jedan topli zec za predsednika Nikolića, sličan onom kakvog je za Vidovdan doživeo na Gazimestanu, a pre toga na Oplencu, i kakve manje-više redovno doživljava na stranicama „slobodnih“ srpskih medija, koji već tri godine svoj kukavičluk i udvorištvo prema „godspodaru Vučiću“ kompenzuju viškom „hrabrosti“ prema nominalnom  šefu države.

Bila bi to samo jedna jedva zabeležena fusnota u novinskim izveštajima, propraćena predsednikovom slikom kako sa tužnim izrazom na licu zbunjeno pogleduje prema tribinama sa kojih su se orili zvižduci.

Bila bi. Ali nije.   

S druge strane, da je, recimo, prvenstvo otvarao Vučić, ovakvog incidenta ne bi bilo. Ne zato što je premijer mnogo voljen – naprotiv, zvižduk na pomen njegovog imena bio je još jači od onog upućenog Nikoliću – već zato što bi Arena u tom slučaju bila napunjena stranačkim aktivistima, kontrolisanim navijačkim grupama, redarima, agentima i policajcima u civilu koji bi zvižduke sasekli u korenu, a njihove inicijatore promptno priveli i procesuirali kao neprijatelje poretka i države.

Ali premijera nije bilo. Kao što se – obratite pažnju – Nikolić i Vučić praktično nikada ne pojavljuju na istom mestu, pa čak ni onda kada bi to bilo normalno i logično, kao što je Dan državnosti Srbije, ili subotnja proslava Dana Republike Srpske u Banjaluci. Dakle, pošto pojava premijera nije bila predviđena, mašinerija se opustila i armija stranačkih aktivista i  botova ostala je kod kuće. 

E, sad, nije sasvim jasno i u ovom trenutku ne možemo sa sigurnošću tvrditi da li je u pitanju prosto nemar i opuštanje, ili je možda  neko iz premijerovog okruženja namerno zažmurio, računajući da ne škodi da se poslednjih nedelja ponovo nešto kočoperniji Toma – još jednom i još malo – provuče po političkoj prašini.

U svakom slučaju, ako je takva računica negde i ovaj put postojala, bila je pogrešna. Jer Vanja Udovičić se nije snašao i nehotice je doprineo tome da mali incident postane, takoreći, politička drama i do sada najveći šamar Vučićevoj i naprednjačkoj osionosti. Umesto da elegantno iskulira, on je smatrao za poželjno i neophodno da poimenice zahvali premijeru na doprinosu. E, tek tada je nastala drama. Jer može se zviždati predsedniku Nikoliću, himni, patrijarhu... Ali zvižduk Vučiću – e, to je već nedopustivo, to je „napad na Državu“, takoreći, „državni udar“.

„Pa gde su ti zviždači u tvojim anketama?“, pita me sinoć u šali jedan prijatelj. Ma, tu su, u centru Beograda, i još malo, u centru Novog Sada, Niša, Zrenjanina... Plus što ne glasaju, jer malo „nemaju za koga“, malo „neće da se smaraju“, a malo misle da su „izbori bljak“. U svakom slučaju, manje ih je nego „baba iz Babušnice“, gledača „Pinka“ i ljubitelja „Farme“. Samo što „babe iz Babušnice“ (izvinjavam se dotičnim građankama, ovde je, naravno, „Babušnica“ uzeta samo metaforički) ne idu po beogradskim fensi događajima (sem kada ih na te događaje autobusima organizovano dovedu). Ali zato glasaju, glasaju, glasaju... koliko treba i za koga treba, to jest, za koga im, u pauzama omiljenog rijalitija, televizor koji neprekidno „gori“ u dnevnoj sobi kaže da glasati treba.

Znam da su posle sinoćnjeg incidenta mnogi poskočili od sreće i uskliknuli „gotov je“. Nije. Daleko je to od gotovog. Čak i ne toliko vremenski, koliko u smislu puta koji treba preći i posla koji treba obaviti. Ali jeste, to jest, može biti potencijalno važna simbolička i psihološka prekretnica. Kao što je, svojevremeno, takođe svojevrsna prekretnica bilo zviždanje tadašnjoj dosovskoj vrhuški na Tašmajdanu.   

Jer možda ništa tako jasno ne pokazuje pravu i duboko autoritarnu prirodu režima u Srbiji koliko ovaj, naizgled, sitni incident. Uostalom, da je stanje u zemlji i u medijima u okvirima kakve-takve normale niti bi se ovo u Areni dogodilo, niti bi imalo takav značaj i težinu. Ali kada se u nečemu toliko pretera kao što se karikaturalno preteruje sa stvaranjem Vučićevog kulta ličnosti i kada nešto tako represirate kao što je u srpskim medijima represirana svaka kritička reč na račun premijera – logično je da to potisnuto negde izbije, kao što je izbilo sada na otvaranju prvenstva, ili onomad na utakmici sa Albanijom.

A ta duboko skrivena i represirana mračna tajna aktuelne srpske vlasti nema nikakve veze sa politikom, ideologijom, istokom, zapadom, Evropskom unijom, Rusijom i Amerikom, nego sa činjenicom da Srbijom u ovom trenutku vlada jedna organizovana grupa koja je poput hobotnice prekrila i uzurpirala sve institucije, medije i ekonomske resurse. Ta grupa je tek zasela, i na pamet joj ne pada da ode zbog zvižduka grupice „žutih lopova“ i „tajkunskih plaćenika“. I zato se ne treba zavaravati. Za taj odlazak će ipak trebati mnogo više od zvižduka sa tribina.