Zvižduci – pa šta?

Sva sreća da se povodom usvajanja Izmena i dopuna zakona o štampi podigla velika bura zbog koje će se, barem neko vreme, sudovi ustručavati da po njemu presuđuju i izriču visoke kazne. U protivnom, budžeti srpskih novina i televizija bili bi desetkovani nakon kvalifikacione utakmice za predstojeće svetsko prvenstvo između Srbije i Francuske u Beogradu. Razlog – kontroverzno izveštavanje o kontroverznom zviždanju beogradske publike francuskoj „Marseljezi“ pred početak meča.

Bilo je tu svega i svačega. Počev od „širenja lažnih vesti“, pa do „govora mržnje“ i „diskriminacije“. I desetak dana posle utakmice, (ne)zviždanje francuskoj himni bilo je „utisak nedelje“ za čak dva od tri gosta u istoimenoj emisiji Olje Bećković. Političari, novinari, sportisti i ostali „javni radnici“ utrkivali su se u osudi „huliganstva“ na tribinama i izrazima oduševljenja što je beogradska publika ipak „položila ispit“. Sama utakmica, rezultat, golovi, šanse i isključenja, sve je to otišlo u drugi plan u odnosu na ono što se događalo – ili nije – pre početka utakmice, za vreme intoniranja nacionalnih himni.

Doslovno svi ovdašnji mediji u izveštajima sa utakmice istakli su „sramno ponašanje dela navijača“ i zvižduke koje su nešto kasnije, pre kraja himne – bogu hvala – nadglasali „snažni aplauzi“ svesnijeg i pristojnijeg dela publike. Nisu se birale reči prilikom osude jednih, kao ni u pohvalama drugih. Pri čemu su „primitivizam“, „varvarstvo“, „anticivilizacijsko ponašanje“ i „brukanje pred svetom“ bili samo neki od najčešće korišćenih izraza.

Iz nepoznatog razloga, najaktivniji u ovoj kampanji bio je agilni beogradski gradonačelnik Dragan Đilas koji je pre utakmice posetio kamp reprezentacije u Kovilovu sa apelom da budemo dobri domaćini i koji je posle utakmice, u pomenutoj emisiji na B92, zadovoljno i slavodobitno prebrojao „hiljadu primitivaca“ i „četrdeset devet hiljada“ onih drugih, pristojnih i kulturnih građana koji su prvima održali lekciju iz lepog ponašanja na stadionu.

E, sad, nevolja je u tome što sam, sticajem okolnosti i roditeljskih obaveza, te večeri i sam bio na „Marakani“ i lično se našao u dilemi da li da verujem zvaničnim izveštajima ili svojim ušima i očima. Pre svega, mada to u čitavoj priči nije najvažnije, gospodin Đilas se, biće, negde grdno zabrojao.  Možda to iz svečane lože i iz centralnih delova zapadne tribine i nije tako delovalo, možda je to u TV prenosu izgledalo drugačije (televizija je čudo), ali odnos snaga na stadionu je bio prilično drugačiji od onoga kako ga je video gradonačelnik i kako su ga predstavili srpski mediji. Zviždao je i sever i jug i istok, kao i rubni delovi zapada. I u najvećem broju to – barem ovoga puta – nisu bili nikakvi „huligani“ i „primitivci“, već pristojni momci i građani koji su vrlo dobro znali šta čine i zašto.

RTS je danima pred utakmicu emitovao „prigodne“ spotove na temu fer i sportskog navijanja, dok su reporteri B92 tokom dana, nekim čudnim slučajem, a po starom RTS receptu iz devedesetih godina, oko stadiona nailazili samo na navijače koji su na pitanje da li će zviždati francuskoj himni odgovarali sa „nikako“, „sačuvaj bože“, „ne dolazi u obzir“, „pa to nije u redu“, „nije sportski“ i sl. Prosto neverovatno kako nisu naleteli baš ni na jednog jedinog koji bi o toj temi imao nešto drugačije mišljenje.

Nije mi samo jasno da li je to neki „treći podsekretar“ francuske ambasade (ili možda i ambasador Teral lično?!) svojim beogradskim domaćinima skrenuo pažnju da bi eventualni zvižduci francuskoj nacionalnoj himni mogli nepovoljno da se odraze na proces srpskih „evro-integracija“, ili su domaćini samoinicijativno pokazali (ne)primerenu dozu udvoričke snishodljivosti.

Sve u svemu, da se ne lažemo, iako – čisto sportski gledano neprimereni –  zvižduci upućeni „Marseljezi“ bili su neka vrsta „spontanog referenduma“ kako o francuskoj politici prema Srbiji tokom godina balkanske krize, tako i o tome šta većina navijača misli o ovoj jadnoj i bednoj kampanji domaćih medija i političara. Druga je stvar što to, ni jedno ni drugo, nije previše odgovaralo diplomatskoj i političkoj eliti iz počasne lože „Marakane“.   

Posebna priča su prenemaganja na temu „istorijskog prijateljstva“ sa Francuskom i podsećanja kako „Marseljeza“ nije obična nacionalna himna, nego muzički amblem čitavog liberalnog čovečanstva. Kao, bilo bi još donekle shvatljivo da se zviždi Amerikancima ili Britancima, ali, zaboga, zašto „Marseljezi“ i zašto Francuzima sa kojima nas veže tradicionalno savezništvo – pri čemu to savezništvo nije sprečilo Kušnera da zahteva bombardovanje Srba u Bosni i Srbiji, Širaka da taj zahtev realizuje, a Sarkozija da među prvima prizna nezavisno Kosovo. 

Koliko mi je poznato, ni jedan jedini francuski novinar ili navijač nije imao nikakvih problema ni pre, ni tokom ni posle utakmice. I dobro je što je tako. I to je trebalo da bude vest, a ne zgražavanje zbog zvižduka „Marseljezi“. I predstavljanje da ih je bilo manje nego što jeste.   

Mene, međutim, brine nešto drugo. Ako nas, naime, ovako obmanjuju povodom relativno nevažne stvari i događaja kojem je prisustvovalo najmanje pedeset hiljada neposrednih svedoka, možemo samo pretpostaviti šta se sve radi i kako se manipuliše onda kada je svedoka mnogo manje, a ulog mnogo veći.  

A što se tiče „brukanja pred svetom“, mislim da su nas, pošteno govoreći, pred svetom mnogo više, trajnije i temeljnije obrukali oni koji su 28. juna 2001. na Vidovdan, bez adekvatnog zakona, bez suda i bez sudskog naloga, više puta legalno biranog predsednika države (na stranu što nas je i on često znao obrukati) izručili jednom pravno sumnjivom i politički pristrasnom ad hok tribunalu, oni koji su godinama vežbali udvorištvo prema stranim centrima moći, oni zbog kojih smo ovako osiromašili i koji su nas sve ove godine rasprodavali i obmanjivali. Spontani zvižduci francuskoj himni sa severa i juga „Marakane“ u ovo subotnje veče samo su izraz frustracije, nemoćnog otpora i protesta zbog tih i sličnih poniženja.

Naravno da ti zvižduci nisu nikakav lek niti rešenje, ali svakako jesu neka vrsta ventila. A ventili, kao što znamo, služe upravo tome da spreče da se nešto izduva – i da ne eksplodira.