Vojvođanska sapunica ili - ćeraće se to još

Kao zainteresovani laik mesecima sam pažljivo pratio zamešateljstvo povodom ovog novog (H1N1, „meksičkog“, „svinjskog“) gripa i bio naprosto fasciniran kako su o nečemu što bi moralo biti stvar empirije i činjenica moguća apsolutno oprečna viđenja. Od toga da je u pitanju neviđena pošast (gora od zloglasne „španske groznice“ nakon Prvog svetskog rata), koja će ostaviti desetine miliona žrtava širom sveta, pa do teze da je reč o ujdurmi globalne medicinske mafije oko Svetske zdravstvene organizacije, koja u sejanju panike povodom jedne više-manje redovne epidemije vidi priliku za enormnu zaradu i profite. Možda je nekim insajderima od početka bilo jasno šta je po sredi, ali javnost je bila totalno sluđena. Tako sam ja bukvalno tek juče shvatio da je reč, otprilike, o sledećem: ovaj grip uopšte nema veću stopu smrtnosti u odnosu na onaj „sezonski“ (naprotiv), ali je znatno zarazniji, pa će zahvatiti širu populaciju, što u krajnjem ishodu može da rezultira ukupno nešto većim brojem smrtnih slučajeva.

Ali ima ko da se bavi gripom, vakcinama i manipulacijama vezanih za tu temu. Moj motiv u ovoj priči bio je više metodološki i teorijsko-terapijski. Naime, ako je u jednoj, ipak, relativno egzaktnoj nauci poput medicine i u jednoj stvari za koju je neposredno zainteresovan ceo svet moguća tolika konfuzija, čemu onda da se nadamo mi jadni „društvenjaci“ i politički analitičari?!  

Stvar sa vojvođanskim statutom uveliko podseća na situaciju sa meksičkim gripom. Jedni kažu da je to politički tumor čiji je krajnji cilj uništenje srpske države. Drugi, opet, vele da je u pitanju ustavna obaveza i rutinski akt usmeren na bolji život stanovnika severne pokrajine. A građani, sem onih direktno zainteresovanih, uglavnom su zbunjeni i ne znaju čemu i kome da veruju. Pri tome, istina najčešće možda i jeste „negde između“, ali nipošto nije uvek i na sredini između datih krajnosti.

Situacija oko statuta se tokom poslednjih godinu dana menjala u gotovo hičkokovskom ritmu. Ili, da ne vređamo uspomenu na velikog majstora, u ritmu neke latinosapunice koja, nakon dvestotinak razvučenih epizoda, odjednom ubrzano počne da se primiče raspletu. Najpre je, krajem prošlog leta, Predlog statuta skuvan u nikad do kraja – bar ne javno – identifikovanim kuloarima pokrajinske administracije. A onda je po principu „blic-kriga“ zamalo proguran kroz republičku skupštinu. Zatim je neko u Beogradu seo i konačno zaista pročitao Predlog, i shvatio da on u tom obliku naprosto ne može i ne sme da bude usvojen, a pogotovo ne može da dobije zeleno svetlo pred Ustavnim sudom. Oglasila se i stručna javnost, crkva, opozicija, pokrenula kampanja patriotskih nevladinih organizacija. Uskomešalo nevojvođansko članstvo vladajuće stranke. Statut je stavljen na led, i činilo se da politička koža i cena političkih akcija njegovih tvoraca i promotera iz dana u dan dramatično gube na vrednosti.

 E, ali onda je krenula tiha kontraofanziva. U bilateralnim susretima sa svojim srpskim kolegama razni predstavnici EU su počeli da se raspituju za sudbinu predloga vojvođanskog statuta. Nešto od tog interesovanja je počelo da dospeva i u medije, naročito kroz izjave Doris Pak i Jelka Kacina. Čelnik vojvođanskih demokrata Bojan Pajtić se upadljivo ućutao, ali su zato predsednika Tadića na njegove ustavne i koalicione obaveze sve češće podsećali Nenad Čanak i lideri Saveza vojvođanskih Mađara. Tadić, pak, nije hteo, smeo ili umeo da preseče i sve je ostalo samo na par malo oštrijih izjava, aluzija i prekora na račun neidentifikovanih srpskih „vojvoda“. Pajtić je i dalje ćutao.

Krajem ovog leta u opticaj je, pomalo zlokobno, ubačena „internacionalizacija“ pitanja statuta, a počelo je da se pominje i „referendumsko izjašnjavanje građana Vojvodine“. Po radikalnim „vojvođanerskim“ forumima, do kojih, izgleda, ne doseže (pre)budno oko republičkog javnog tužioca, sve su se češće počeli javljati  izrazi poput „srpske okupacije“ i „koloni(jali)zcije Vojvodine“. Konačno, godina je proletela kao vihor, i primakao se čas da se Tadićeva vlada, nakon svetsko-političke promocije i poezije „stubovanja“, suoči sa oporom srpskom socijalno-političkom prozom. Budžet, kriza kojoj se ne vidi kraj, MMF i ultimativna potreba da se stavljanjem na belu šengen-listu i dobijanjem statusa kandidata za EU realizuje barem nešto od gromoglasnih predizbornih obećanja. I tu su ga naravno sačekali.      

Tako smo na kraju – pod uslovom da je ovo uopšte kraj, s obzirom na to da konačna verzija statuta još nije zvanično objavljena – opet došli u situaciju da se sve rešava praktično preko noći i da se doslovno u poslednji čas (takoreći, u „zaustavnom vremenu“) u tekst Statuta i pratećeg zakona naizmenično ubacuju i izbacuju delovi koji suštinski menjaju njegov karakter i utiču na konačni sud o tom dokumentu. Najpre je, u četvrtak, pred pomalo skrušenim premijerom Cvetkovićem, Nenad Čanak pobedonosno ubacio svoje amandmane na tekst Zakona o prenosu nadležnosti (vlada, VANU, glavni grad…) i izgledalo je da je pobeda vojvođanskog trijumvirata skoro potpuna. A onda je, u subotu, Ivica Dačić adutirao sa svojim dopunama na tekst statuta, koji se „ne menja“, već, navodno, samo „pravno-tehnički rediguje“, te se situacija se prilično izmenila, a široki osmeh na Pajtićevom licu splasnuo barem za polovinu. Pogotovo što su iz Statuta prethodno već ispali „međunarodni ugovori“, „jedinstveni kulturni, civilizacijski, ekonomski i geografski prostor Srednje Evrope“ i „istorijsko pravo građana i građanki Vojvodine“.

I pri tome i jedni i drugi govore kako je reč samo o nijansama, pravnoj formi i pukoj simbolici. Ali, ako je to zaista tako nebitna i rutinska stvar, zašto je onda predlagačima statuta bilo toliko važno da se pokrajinski izvršni organ zove „vlada“, a ne „izvršno veće“? I da Novi Sad bude „glavni grad“, a ne puko „sedište pokrajinskih organa“?

I „statutoborcima“ i „statutobraniteljima“ bi, međutim, jedno moralo biti jasno.  Pitanje vojvođanske autonomije i njenog statusa unutar ustavno-pravnog sistema Srbije nije nastalo sa ovim Statutom i neće sa njim biti zaključeno. Ako ništa drugo, barem su sve maske sada uglavnom pale. A ostalo je izazov sa kojim će srpska politička i intelektualna elita najozbiljnije morati da se suoči u mesecima i godinama koje dolaze… Ali rođendanske žurke Nenada Čanka definitivno nisu najbolje mesto za takvu vrstu debate i suočavanja.