Više od igre (1)

Možda mi to ne bi bilo dovoljno na sudu – ali bog i par prijatelja su mi svedoci koliko sam i pre ganskog brodoloma gunđao i bogoradio zbog primitivne euforije koja je pratila nastup naše reprezentacije na svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.

Volim fudbal i pomalo se – kao i svi – razumem u njega. Ali mrzim atmosferu koja se svaki put iznova proizvodi pred neko veliko takmičenje. Mrzim onu euforiju, miris tezge, korporativno-marketinšku logiku i primitivno alakanje iz čijeg protivprirodnog spoja nastaju sve ove debilne reklame i one još debilnije kvazipatriotske pesmice u čast ispraćaja „naših momaka“. (A onoga kome je palo na pamet da svečanu pesmu „Vostani Serbije“ ubaci u navijačko-pivsku reklamu trebalo bi goniti do groba i osuditi na doživotno gledanje reklama za koka-kolu.)

Ne znam tačno ko je i kada prvi upotrebio epitet „evropski Brazil“ koji se evo već decenijama besramno i tragikomično poteže pred svaki nastup „naših“ na svetskom prvenstvu. Mislim da je svojevremeno i Pele tu malo umešao prste, s obzirom na to da je on u svojim bezbrojnim intervjuima za medije pred svako SP obično umeo svakome da kaže ono što bi ovaj voleo da čuje. Ne pamtim, naravno, onu slavnu ekipu (Šoškić, Šekularac, Jusufi, Jerković, Galić, Skoblar...) koja je, kažu, igrala lepo, stigla do polufinala SP u Čileu ‘62. i koja je, možda, delimično i davala izvesnog povoda za takve asocijacije. Lično sam takva poređenja uvek slušao sa nevericom i stidom. Naime, grešna mi duša, ali ne mogu više da živim sa tom mračnom i neizrečenom tajnom. Mi, koliko moje sećanje seže, NIKADA nismo igrali lepo i atraktivno.

Posebno mi je uvek bilo nerazumljivo zašto, na primer, Nemci igraju „ružno“ i industrijski“ – to možda u odnosu na Brazil ili one nekadašnje, Platinijeve i Tiganine Francuze – nasuprot našim „umetnicima“ koji, navodno, „rezultat podređuju igri“ i tako, umirući u lepoti koju ja nikako nisam uspevao da vidim, na pravdi boga „gube neporaženi“. Nije, nego. Izuzimam onu drugu generaciju „Čileanaca“, pod vođstvom Ivice Osima i Dragana Stojkovića Piksija, koja je tamo krajem osamdesetih zaista lepo igrala i mnogo obećavala, ali kojoj zbog rata, politike i sankcija naprosto nije bilo dato da se iskaže na reprezentativnom planu. (Jedino je hrvatska sekcija ove generacije sa Šukerom i Prosinečkim dobila pravu priliku i zablistala na SP u Francuskoj ‘98) Sve ostalo u proteklih pola veka bilo je manje-više tuga i mučenje za oči i živce.

Dugo sam smatrao da je to sve zbog loše taktike Miljana Miljanića i njegovih brojnih trenerskih klonova i potomaka, koji su od Italijana i Helenija Herere preuzeli defanzivnu fudbalsku filozofiju, ali ne i njihovu efikasnost i uspehe. Često sam kritikovao republički „ključ“ po kojem je, valjda, braći Vujović bilo zagarantovano doživotno igranje u reprezentaciji. Posle sam gnev prenosio na Savu Miloševića, Santrača, Đorića i Živadinovića. Stideo sam se zbog kukavičke igre, koja na kraju uglavnom nije donosila nikakve rezultate. Krivio sam neuigranost tima i ne sasvim bez osnova smatrao da bi bilo bolje na svetsko prvenstvo jednostavno poslati Zvezdu (ne ovu sadašnju!), Partizan, Hajduk ili Dinamo – sa par igračkih pojačanja iz drugih klubova.

 Ali možda je to prosto tako. Igramo ružno, pa šta?! Svoje roditelje i svoje potomke ne volimo zato što su najlepši i najjači i najpametniji, već zato što su naši. Ne mora moja zemlja biti najlepša na svetu da bih je voleo, niti moja reprezentacija mora igrati najlepši fudbal da bih navijao na nju. Ali ne podnosim – i to ne samo u fudbalu – laž, samoobmanu i navijačko lupetanje.

O drugima ćemo govoriti kasnije. Ali što se eks-ju fudbala tiče, učinak prve nedelje svetskog prvenstva je polovičan. Slovenci pobedili. Srbi izgubili. (Hrvati, dakle, prošli nerešeno!) Gol razlika 1:1.Ako bismo tu pridodali i prilično jadne Grke, fudbalu na Balkanu baš i ne cvetaju ruže, a čast istom, pomalo paradoksalno, pored tolikih nas ostalih što se rađamo s loptom u genima, brane samo fudbalski tradicionalno potcenjivani „smučari“ i „konjušari“ podno Julijskih Alpa. Nećemo ovde ponovo lamentirati šta bi bilo kad bi bilo, tj. kakva bi ovo fudbalska i ostala sila bila da se Jugoslavija nije raspala, ali na ovom prvenstvu se otkriva i jedna dodatna kolateralna šteta raspada čak i one komične „državne zajednice“ sa Crnom Gorom. Naime, igrači poput Vučinica i Jovetića bi više nego dobro došli našem simpatičnom, ali za ove prilike ipak tanušnom napadačkom tandemu Pantelić–Žigić.

Kad smo već kod paradoksa, imam utisak, a i na osnovu delimičnog uvida u komentare domaće navijačke bratije to bi se dalo zaključiti, da su u prošlu nedelju, u njihovoj utakmici sa Australijom, Srbi kao nikada do sada navijali – za Nemce. Nije tu u pitanju neka nova sportsko-politička simpatija, već delom rezignacija zbog očajne igre naših, a delom ne sasvim besmislena računica, bolje reći nada, da ukoliko bi se „panceri“ dovoljno istutnjali na „kengurima“ možda više neće imati toliko motiva i snage da i nad našim ranjenim „orlićima“ ponove svoju brutalnu prošlonedeljnu fudbalsko-pedagošku vežbu. Uostalom, tako su pre četiri godine, posle one goleade nad „šestkovim“ izabranicima, i Argentinci relativno bledo i neslavno završili svoj mondijalski nastup.

Dobro, davljenik se uvek za slamku hvata. Nemci su nešto drugo (moji favoriti Argentinci su makar u tom, mentalitetskom smislu ipak mnogo sličniji nama), ali čak ni Nemcima neće biti lako da dva puta zaredom ponove onu igru koju su demonstrirali protiv Australijanaca. I u tome se, da se ne lažemo, krije glavni izvor kakvog-takvog optimizma da bi se naši fudbaleri ipak mogli još malo zadržati na „Rtu dobre nade“. A koliko je ta kalkulacija bila ispravna, videćemo već koliko sutra.

Davno je primećeno da pametan uči na tuđim greškama, a budala na svojima. Pitam se pitam kako bi tek trebalo nazvati onoga koji pada na Gancima, a onda na Nemcima hoće da se vadi i nadoknađuje propušteno!? Ali, što bi rekli nadobudni komentatori kad hoće da u intelektualnom i sportsko-optimističkom duhu završe prenos – nada umire poslednja.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku Vreme broj 1015)