Uvek može gore

Već sam na ovom mestu pominjao nedoumicu da li nam Nemačka sve ovo oko Kosova radi po svojoj volji, ili samo realizuje nalog preookeanskog „Velikog Brata“. Jeste da nam, u krajnjoj liniji, izađe na isto, ali bi, ipak, bilo lepo znati. No, u svakom slučaju, još jednom se pokazalo koliko je jalov i besperspektivan svaki pokušaj igranja na neslogu zapadnih saveznika. Ne zato što između, na primer, Berlina, Pariza i Vašingtona nema razmirica i sukobljenih interesa (naprotiv, ima ih i te kako), već zato što su oni isuviše prepleteni, a mi, opet – sa i bez Kosova – suviše sitni da bi veliki igrači zbog nas ulazili u otvorenu konfrontaciju.

To, međutim, ne znači da moramo da prestanemo da brinemo o sopstvenim interesima, ili da treba da prihvatamo (ne)diplomatske šamare kakav je ovaj poslednji u nizu, od strane nemačke parlamentarne delegacije. Zamislite na trenutak da neka srpska delegacija (ili, svejedno, ruska, nemačka, američka) usred Ankare drži konferenciju za štampu i poziva domaćine da se „hrabrije“ suoče sa realnošću nezavisnog Kurdistana!? Ili da srpski parlamentarci u Sarajevu domaćinima izlože plan za implementaciju nezavisnosti Republike Srpske.

Očigledno da je Tamo-Gde-Treba zaključeno da je žaba već dovoljno skuvana, to jest, da je srpska javnost već toliko oguglala, a nova vlast i opozicija već toliko „briselizovane“ da, ma šta nam rekli ili učinili, neće biti većeg potresa i uzbuđenja. I tako je i bilo. Mediji su se bavili najavama novih hapšenja, promenom vlasti u Novom Sadu i sukobima u Demokratskoj stranci. Predsednik je svodio račun svoje posete Putinu, premijer je u Sarajevu pevao sevdalinke, a njegov „prvi potpredsednik“ još bio pod utiskom crvenog tepiha i počasnog stroja sa kojim su ga dan-dva ranije u Berlinu dočekali nemački domaćini. U prvi mah, reakcije sa srpske strane nije bilo – a kada je konačno usledila ispostavilo se da bi bilo bolje da je tako i ostalo, to jest, da je uopšte nije ni bilo.

Nemci su nam doneli i prevod svojih uslova, da se ne mučimo, a i da posle ne bi bilo nesporazuma oko tumačenja. A dobro obavešteni izvori tvrde da postoji i precizna razrada i raspored po mesecima šta se i u kom roku od nas po pitanju Kosova očekuje – i, navodno, već malo kasnimo sa realizacijom. (A dobro je poznato koliko Nemci cene urednost i tačnost.)

Šalu na stranu, bez obzira što, je li, ovo nije ono vreme i „ovo“ nije „ona“ Nemačka, treba reći da ono što je svojevremeno nuđeno Knezu Pavlu, a što je tada – pre svega – srpska javnost, (in)diskretno potpomognuta medijskom i finansijskom logistikom britanskih obaveštajnih službi, s gnušanjem odbila, bilo neuporedivo više i povoljnije. Ne tvrdim da je ono onda trebalo prihvatiti (pogotovo ne onu nečasnu klauzulu o Grčkoj), ali sam sasvim siguran da je ovo što se Srbiji sada natura daleko gore i apsolutno neprihvatljivo i uvredljivo, kako po formi, tako i sadržini. Naravno, za razliku od nekih prethodnih ultimatuma, sada nam niko (barem se nadam) ne preti ratom, već samo prolongiranjem početka pregovora za članstvo u EU i, eventualno, nedobijanjem nekih preko potrebnih kredita – što bi valjda čitavu stvar trebalo da čini relaksiranijom i lakšom za učtivo ali odlučno odbijanje. Ali sve mi se čini da tog odbijanja ovoga puta neće biti.

Iako ne verujem da im je to bila namera, nemački parlamentarci su nam zapravo učinili uslugu. Kao i Angela Merkel prilikom poslednje posete. Kao i nemački ambasador Cobel pre nekoliko godina. Naime, postoji nada da ćemo, suočeni sa tom brutalnom nemačkom otvorenošću, valjda konačno prestati da se igramo žmurke sami sa sobom, zabijamo glavu u pesak i nastavljamo sa „Kosovo i EU“ mantrama. Ali to se, bez obzira na stalno podizanje lestvice i surovu dopunu zahteva, za sada ne događa.

Posebno je opasna i zavodljiva poluistinita tvrdnja – i zato još malignija od obične laži – koja se tendenciozno protura sa, naizgled, potpuno različitih delova medijskog i političkog spektra o tome kako je „Kosovo definitivno izgubljeno“ i kako su za to krivi „oni prethodni“. Ta teza treba da služi kao neka vrsta „veštačkog zaslađivača“ koji bi trebao da pomogne aktuelnoj vlasti da lakše proguta gorku kosovsku pilulu i po sebe politički što bezbolnije odradi ustupke koji se od nje očekuju. Zato treba jasno reći, „borba protiv korupcije“, pogotovo ako nije selektivna, jeste sjajna stvar, ali njen smisao bi valjda trebao biti da državu ojača i učini je spremnijom da se bori svoj integritet, a ne da zameni ili prikrije nameravano odustajanje od te borbe?!

Potpuno je u pravu predsednik Nikolić kada kaže kako „Kosovo neće biti nezavisno dokle god to mi ne prihvatimo“. Ali nevolja je što su razne vladajuće garniture, svojim činjenjem i nečinjenjem, već podosta uradile upravo na tom prihvatanju. A još je veća nevolja ako bi, kojim slučajem, ova sadašnja pripremala teren i nagoveštavala spremnost da bi prethodnike u tom pogledu mogla čak „stići i prestići“. Potpuno je u pravu predsednik Nikolić kada kaže kakao nam je „neophodan konsenzus o Kosovu“. Ali bi to, valjda, trebalo da bude konsenzus o tome kako i kojim sredstvima da se najefikasnije borimo za Kosovo, a ne kako da ga se na najelegantniji način ratosiljamo?

Uvek može biti i gore“ – to je valjda jedini zaključak, jedina pouka i jedini „optimizam“ na koji se ovde može sa pouzdanjem računati. A i kako bi drugačije moglo biti u zemlji u kojoj se nacionalna i državna „strategija“, slično kao i kontracepcija, svode na jedan te isti princip – „neće valjda“!?