Ustati ili leći – pitanje je sad

Treba biti pošten i priznati da su bili poprilično u pravu svi oni koji su govorili da Kosovu treba dati nezavisnost – pored ostalog – i zato što su kosovski Albanci «spremni da naprave ozbiljne probleme» ukoliko se ne udovolji njihovim zahtevima, dok se, s druge strane, Srbi neće previše buniti, a pogotovo neće biti u stanju da tim povodom bilo šta ozbiljno preduzmu.

“Treba ih pustiti da se malo istutnje”, rezonovali su u Briselu i Vašingtonu. Posle ćemo im već poturiti neku “šargarepu” ili kakvu sličnu povrćku, ili neku šećerlemu u vidu “otvaranja perspektive za otpočinjanje procesa za postepeno ukidanje viza”. I još ih, po mogućstvu, ubaciti u novu predizbornu kampanju, zavaditi, podeliti, posvađati – i stvar će da legne. Uostalom, ne kaže se bez razloga “Svako čudo za tri dana”. A to pogotovo važi u današnje vreme, kada se pred našim očima i u našim životima neprestano ređaju i smenjuju svakojaka čuda i nevolje.

Ova strategija koja računa na nacionalni zaborav i postepeno potiskivanje kosovske nepravde iz kolektivnog pamćenja bila bi verovatno još i uspešnija da je sprovođena sa malo više takta i sa manje žurbe. I da praktično odmah posle 17. februara put Srbije nisu krenuli pritisci i “prijateljska” upozorenja Havijera Solane i Olija Rena u kojima je poručivano kako “posle izvesnog perioda razumljive ljutnje, Srbija mora da okrene stranicu, ostavi iza sebe nacionalističku prošlost i okrene se evropskim integracijama“. Uz istovremene pohvale na račun kosovskih Albanaca zato što se, kako ovih dana reče drugi čovek američkog Stejt departmenta Nikolas Berns «ponašaju dostojanstveno i ne reaguju na srpske provokacije».

Osam godina je srpska politika snishodljivo do mazohizma, da ne kažem – do imbecilnosti, sprovodila sve što joj se zatraži ili naredi sa zapada. Pustili smo iz zatvora hiljade pravosnažno osuđenih Albanaca, poništili presude protiv čelnika NATO pakta i vodećih zapadnih zemalja, uništavali sopstveno oružje, “reformisali” vojsku i smenjivali doslovno sve ratne komandante koji su učestvovali u odbrani zemlje. I, konačno, kao na tacni, izručili Haškom tribunalu kompletan vojni i politički vrh države. I pri tom gledali kako se zbog “nedostatka dokaza” u Hag ne pozivaju, ili se iz Haga trijumfalno vraćaju, osvedočeni albanski ili muslimanski zločinci i teroristi.

Zato su sve priče o tobožnjem “kvarenju imidža” i “pogoršavanju našeg međunarodnog položaja” povodom nedavnih događaja u Beogradu, Severnoj Mitrovici i još nekim gradovima smešne upravo onoliko koliko su i besmislene. Da su nas iole poštovali i uvažavali, ne bi nam činili to što čine. Ne bi nas bombardovali, ne bi kršili međunarodno pravo i ne bi u svakom sporu podržavali naše protivnike i po svakom pitanju zauzimali stav koji je suprotan našim državnim i nacionalnim interesima. Ambasade, razume se, ne treba paliti. A još manje lomiti semafore i razbijati izloge stranih firmi. (Ambasadore zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova jednostavno je trebalo ljubazno zamoliti da sami napuste zemlju, a odnose sa tim zemljama smanjti na niži nivo – pri čemu je odnose sa ponekima od onih koji su se u tome najviše isticali trebalo i sasvim prekinuti.)