Trenutak istine

Izgledalo je to kao da je „Karavan bratstva i jedinstva“ ponovo stigao u Srbiju. Republičke zastave svuda po gradu (jedino se u međuvremenu negde izgubile petokrake), nasmejani i dobro raspoloženi predsednici u šetnji Kelemegdanom... ma, milina. Ne bunim se, samo konstatujem. Najzad, bolje da se makar i pomalo licemerno grlimo i smeškamo, nego da se iskreno bijemo. A i treba valjda da se, koliko je god moguće, pomogne sus(j)edima u prelomnom trenutku njihovih evro-integracija. A oni će, kada jednog lepog dana dođe red i na nas, sigurno isto tako nesebično uzvratiti. Kao što će, pretpostavljam, kada srpski predsednik stigne u posetu, i centar Zagreba biti isto ovako tako masovno iskićen srpskim zastavama.

Uostalom, Ivo Josipović je zaista kulturan, obrazovan i pristojan čovek – sve suprotno u odnosu na svog prethodnika koji se, povrh svega, baš isticao doslednom antisrpskom politikom i retorikom. (A što opet nimalo nije smetalo delu srpskog NVO sektora da ga hvali i obožava „do imbecilnosti“.) E, sad, ko bi se još prisećao da je upravo pristojni Josipović svojevremeno bio jedan od autora hrvatske tužbe protiv Srbije?  Ili da je, recimo, nedavno hrvatsko svedočenje u prilog kosovskoj nezavisnosti pred Sudom pravde u Hagu bilo jedno od najtendencioznijih i najmalicioznijih? Zato, najblaže rečeno, pomalo neuverljivo deluju Josipovićeve reči da „Hrvatska ne želi da se meša u odnose između Srbije i Kosova“, kada je u te odnose Hrvatska (kao i Slovenija, Crna Gora i Makedonija) već najdirektnije i najpristrasnije umešana.  

Bilo kako bilo, kada je o Srbiji i Kosovu reč, primakao se trenutak istine. Za par dana moći ćemo da se uverimo u kvalitet međunarodne pravde i njen domet. I da vidimo kako se ko za taj „Dan D“ pripremio. I kako funkcionišu „dvostruki koloseci“ srpske vlade i koliko nam je pomoglo prebacivanje kosovskog čvora „sa političkog na pravni teren“. I jesmo li se za ove dve godine nešto dogovorili sa najmoćnijim svetskim faktorima koji su kosovsku nezavisnost sponzorisali i podržali? Jesmo li obezbedili stratešku podršku nekih drugih, takođe moćnih, ne-zapadnih igrača i zemalja u ekonomskom i geopolitičkom usponu? Jesmo li ojačali ekonomiju i vojsku? Jesmo li nešto istrgovali? Jesmo li uspostavili unutrašnji politički konsenzus? Jesmo li danas spremniji da se kosovskoj secesiji suprotstavimo – ili smo pak umorniji, spremniji da je prihvatimo i da se sa nepravdom pomirimo?

Ne bih da zloslutim, ali sve mi se nekako čini da će u četvrtak pobedu proglasiti obe strane, s tim što će posle „presude“ MSP pozicija Srbije verovatno biti ojačana sa par novih argumenata, a Kosova za desetak i kusur novih priznanja.  

Prosto je neverovatno kolika je nesposobnost srpskih lidera da uče iz istorije, pa čak i kada je reč o bliskoj i neposrednoj prošlosti. Zaboravlja se da je i Milošević u drugoj polovini devedesetih bio itekako raspoložen za sporazum sa kosovskim Albancima i da je u par navrata – doduše, prekasno – na tome ozbiljno radio i sa Rugovom i sa strancima. Đinđić je bio otvoreno spreman da Kosovo deli. Koštuničina vlada je tokom čuvenih  bečkih „pregovora“ o statusu kosovskim Albancima nudila i od ptice mleko, praktično, državu u državi, pod parolom „više od autonomije – manje od nezavisnosti“ i najrazličitije pravno-istorijske modele za to, počev od Južnog Tirola, do Hong Konga i Alanskih ostrva. A za to vreme, ne samo Albanci, Vašington i London, nego i dobar deo domaće javnosti  pričao je bajku o „Koštuničinoj nepopustljivosti“, „autizmu“ i „samoizolaciji“.

Svako ovde, izgleda, poveruje da su prethodnici bili glupi i nesposobni i da će baš on uspeti da se sa strancima nagodi i pri tom očuva i svoju vlast i vitalne nacionalne interese.  I da se u odnosu na to isplati prethodno progutati par žaba i prihvatiti nekoliko „manjih“ ustupaka. Tako je, na primer, „nepopustljivi“ Koštunica, pored ostalog, neposredno nakon 5. oktobra pristao da zatraži prijem Ujedinjene nacije, prihvatio „preuređenje“ SRJ i Haškom tribunalu izručio bukvalno čitav državni i vojni vrh. Tadić je prihvatio Euleks, vratio ambasadore u zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, doneo statut Vojvodine i deklaraciju o Srebrenici... A možemo samo nagađati na šta su i na kakve sve „taktičke“ ustupke danas spremni Nikolić i Vučić samo da bi se vlasti konačno dokopali. 

 Ali sve je to uglavnom samo varka i (samo)obmana koja se uvek završava kao varijacija na temu one izreke o đavolu i sađenju tikava. Traži se uvek potpuna i bezuslovna kapitulacija, s tim da se kao vrhunski gest dobre volje domaćim akterima „velikodušno“ dopušta da tu kapitulaciju, prema potrebi, predstave kao kompromis, ili „pobedu“. I isto tako velikodušno nudi placebo u formi „oštre“ patriotske retorike ili čega god što Imperiji u tom trenutku nije u prvom planu.

Dakle, može Koštunica da grdi NATO i može da mu se „stomak prevrće“ pri pomisli na Tribunal, ali neka ne ometa izručenje Miloševića, neka prihvata SOFA sporazum i neka ne sprečava „reforme“ u oblasti ekonomije i bezbednosti. Može Nikoliću i Mrkonjiću na mobilnom da svira ruska himna. Mogu Tadić i Jeremić da mašu sa tri prsta i ponavljaju kako „nikada, ali nikada“ neće priznati nezavisnost Kosova. Ali samo neka ništa ozbiljno ne predizimaju, neka ne lobiraju po svetu protiv te nezavisnosti i neka ne ometaju američko lobiranje „za“. Neka prihvate Ahtisarijev plan i neka ne destabilizuju nezavisnost i „teritorijalni integritet“ Kosova. A ukoliko kojim slučajem i kojim čudom odbiju tako velikodušnu ponudu – eto nama novih „ekstremista“ i „Miloševićevih sledbenika“ kojima će se već, pre ili kasnije, naći nova, razume se, „demokratska“ i „patriotska“ alternativa.