.jpg)
| Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Sumrak radikalskog univerzuma? |
 |
 |
 |
| utorak, 09. septembar 2008. | |
 Jednom prošlovekovnom francuskom političaru pripisuje se izjava kako toliko voli Nemačku da mu je izuzetno drago što ih ima dve. Mislim da je srpska javna scena ovih dana preplavljena sličnom vrstom „ljubavi“ prema radikalima. Svi su to znali i očekivali – mnogi i priželjkivali – ali su ipak skoro svi iznenađeni dramatičnošću i brzinom raspleta. Znalo se i šuškalo da kod radikala nešto škripi. Afera sa Majom Gojković je bila samo vrh ledenog brega. Odavno već to nije bila ona vojnički disciplinovana ekipa koja se kreće po komandi i koja je svojom organizovanošću i jedinstvom kako kod poštovaoca tako i kod protivnika izazivala respekt i neku vrstu strahopoštovanja. Već izvesno vreme, a posebno se to moglo videti za vreme i nakon poslednjih predsedničkih i parlamentarnih izbora, radikali su sve više ličili na raštimovani orkestar koji je sve teže uspevao da sačuva makar i privid nekadašnje harmonije i sklada. I nije tu reč samo o stanju u vrhu i pogoršanim odnosima između nekolicine glavnih lidera. Čitav radikalski univerzum kao da se počeo urušavati, partijska disciplina je popuštala na svim nivoima, kadrovi su se počeli gložiti, biračko telo osipati, a u nekim krajevima je proradio već poznati SPO sindrom, tj. stanje u kojem stranka na izborima osvaja manje glasova nego što u toj sredini zvanično ima članova. Oko toga će se sad ispredati sumnjiva mitologija, ali činjenica je da su sa izbijanjem Nikolića u prvi plan, od 2003. i gotovo senzacionalne pobede nad favorizovanim kandidatom DOS-a Dragoljubom Mićunovićem, pa sve do (jovandanjskih) parlamentarnih izbora januara 2007. radikali doživljavali kontinuirani uspon, i da je ulazak u vlast trebalo je da bude logičan ishod i kruna tog rasta. Do toga, međutim, nije došlo, delom zbog Koštuničinog čudnog političkog manevrisanja, a delom zbog zapadnog veta i Šešeljevih haških direktiva. Istini za volju, postpetooktobarski oporavak radikala počeo je još dok je Šešelj bio u zemlji, kao rezultat prvih rezočarenja u novu vlast zbog sukoba u DOS-u i neispunjenih obećanja. (Na prvim predsedničkim izborima, septembra 2002. Šešelj je protiv favorizovanih Koštunice i Labusa osvojio 845 000 glasova, da bi na onim ponovljenim, decembra iste godine, već prebacio milion. A da i ne govorimo o onih milionipo glasova i pobedi nad Zoranom Lilićem iz 1997.) Ali nema sumnje da su Nikolićevo iskustvo, smirenost i tolerancija duboko ugrađeni u temelje radikalskih uspeha i neuspeha tokom poslednje decenije. Na Nikolićevu žalost, a možda i ne samo njegovu, njegova ispružena ruka često je ostajala u vazduhu, tj. na drugoj strani nije bilo nikoga da je iskreno prihvati. Njegovi „reformski“ napori na normalizaciji, sistemizaciji i tihoj „dešešeljizaciji“ radikala ili nisu primećivani, ili su, uz prizivanje poslovice o vuku koji menja dlaku ali ne i ćud, žigosani kao još jedno radikalsko lukavstvo. Drugoj, vladajućoj Srbiji, koja sada igra otužni medijsko-politički igrokaz, roneći uglavnom krokodilske suze nad „dobrim Tomom“ i zgraža se nad „zlim Šešeljem“, Nikolić je bio potreban i dobar samo onda kada gasi politički požar, kada se predaje i priznaje poraz. A da je neko zbilja želeo da pomogne „reformisanje“ radikala, ne bi vodio onakve antiradikalske kampanje kakve je DS u dva maha vodio još koliko pre par meseci. Ne bi slikama i karikaturama „Tome Grobara“ plašio Srbiju. I pripustio bi ga u vlast makar na lokalnom i (beo)gradskom nivou. Uostalom, da li iko ima iluzija o tome kojoj opciji bi se, na primer, sa funkcije gradonačelnika Beograda, danas priklonio Aleksandar Vučić? S druge strane, bez obzira na sporadične poruke i izjave, Šešelj nikada nije nameravao da bude samo „engleska kraljica“ i da rukovođenje strankom zaista prepusti Nikoliću, Vučiću i ostalima. Međutim, pre manje od godinu dana, Maja Gojković i Tomislav Nikolić – čak i bez Vučića, a kamoli sa njim – predstavljali su tandem koji je praktično u svako doba Vojislavu Šešelju mogao reći „ne“. Toga je i on sam bio svestan i zato je svoj pritisak pažljivo dozirao i vrebao svoju priliku. I baš kao u onoj poučnoj priči o snopu i prutovima, čekao ih je i lomio jedno po jedno. Šta se dogodilo i šta se promenilo u međuvremenu? Praktično sve. Šešelj je, najpre, svojim uspešnim štrajkom glađu, a onda i svojim uglavnom efektnim nastupom u haškoj sudnici medijski i politički vaskrsao, dok se, na drugoj strani, nakon dva uzastopna poraza na predsedničkim i parlamentarnim izborima Nikolić našao na ivici političke smrti. Ali pogubniji čak i od ovih poraza bio je utisak da Nikolić kao da više nema snage, energije i ambicije da nastavi borbu. Šešelj i demokrate trenutno jesu nesumnjivi dobitnici iz čitave ove gužve sa Nikolićem. Šešelj se, naizgled, relativno bezbolno ratosiljao najvećeg stranačkog konkurenta, a oni su uspeli da pocepaju i u svakom slučaju ozbiljno uzdrmaju najjaču opozicionu stranku. No, Šešelj će tek da vidi koliko će sve ovo da ga košta. Ako Nikolić uspe da odoli sirenskom zovu demokratskih medija, tajkuna, ambasadora i drugih „prijatelja“ koji će ga saletati narednih dana i nedelja, šteta koju će napraviti rejtingu i imidžu SRS-a mogla bi biti mnogo veća od jednog pravno sumnjivog poslaničkog kluba. A, s druge strane, bez Nikolića i bez vlasti, „rešešeljizovani“ radikali, čak i ako budu malo brojčano oslabljeni, biće kud i kamo beskompromisniji, očajniji i opasniji protivnik Tadićevoj „evropskoj Srbiji“ nego što su to bili ikada pre. U svakom slučaju, ni radikali ni srpska politika više nikada neće biti isti. |
Od istog autora
- Narod protiv Rio Tinta – posle letnje režimske kampanje otpor se još povećao
- Svi Vučićevi izbori – Normalizacija nenormalnosti
- SNS, izbori, rezolucija – lažno evropejstvo lažnih patriota
- Srpska patriotska apokalipsa
- Deset godina kasnije
- Na Kosovu i na Vidovdan se najbolje vidi sva pogubnost politike Vučićeve vlasti
- Da li ćemo po prvi put od dolaska Vučića na vlast imati jedne neizvesne izbore
- Iskustvo poraza i srpsko nacionalno pitanje danas
- Milo ode – NATO osta
- Šapićev počasni krug?!
- Milo, Jakov i Andrija
- Istorija koja se ponavlja i odgovor koji mora biti isti
- Rusija ne sme izgubiti, Zapad ne sme dozvoliti da Rusija pobedi. Srećna Nova 2023!?
- Jedna lažna dilema - zapravo, dve
- Sankcijski cunami i dilema koje ne bi smelo biti
Ostali članci u rubrici
- Narod protiv Rio Tinta – posle letnje režimske kampanje otpor se još povećao
- Svi Vučićevi izbori – Normalizacija nenormalnosti
- SNS, izbori, rezolucija – lažno evropejstvo lažnih patriota
- Srpska patriotska apokalipsa
- Deset godina kasnije
- Da li ćemo po prvi put od dolaska Vučića na vlast imati jedne neizvesne izbore
- Milo ode – NATO osta
- Milo, Jakov i Andrija
- Istorija koja se ponavlja i odgovor koji mora biti isti
- Rusija ne sme izgubiti, Zapad ne sme dozvoliti da Rusija pobedi. Srećna Nova 2023!?
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
