Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Sud istorije i predaka |
utorak, 30. oktobar 2012. | |
Već vidim nezadovoljne komentare tipa: „Jao, neće valjda opet o Kosovu“?! Žao mi je, ali – hoću. O čemu drugo pisati u nedelji u kojoj se obeležava stogodišnjica Prvog balkanskog rata i Kumanovske bitke, kada je posle više vekova Kosovo vraćeno u srpski državni korpus? O čemu pisati u nedelji u kojoj nas je ponovo posetio britanski ministar spoljnih poslova Vilijem Hejg (poslednji put je bio pre dve godine, kada je trebalo lomiti Beograd da odustane od sopstvenog predloga kosovske rezolucije u Generalnoj skupštini UN) i u danu kada nam stiže evro-atlantski dvojac Hilari Klinton–Ketrin Ešton da udruženim snagama još jednom „podrži“, „ohrabri“ i „podstakne“ nove srpske vlasti (naročito Nikolića i Dačića) da što pre rasformiraju „paralelne strukture“ na severu Kosova i nastave sa uspostavom „dobrosusedskih odnosa“ sa Prištinom? Ako njima ne dosadi da nas u vezi sa Kosovom pritiskaju i ucenjuju, ne sme ni nama dosaditi da na to, makar, skrećemo pažnju, podsećamo i upozoravamo. Znam da je važno i ovo aktuelno „prekomponovanje“ lokalnih vlasti po Srbiji, koje, bukvalno shvaćeno i mehanički primenjeno, praktično uništava i obesmišljava politički život i održavanje izbora na lokalu. Važan je i ovaj nazirući sukob između premijera Dačića i (vice)premijera Vučića, koji je u poslednja tri meseca toliko puta bio energično demantovan da više niko i ne sumnja u to da postoji i da je veoma ozbiljan. Važna je i činjenica da se na račun ovog drugog u „slobodnim“ i „oslobođenim“ srpskim medijima već dugo ne može pročitati ni jedna jedina kritička reč, dok se ovaj prvi vređa i razvlači i kada za to daje i kada ne daje povoda. U tom kontekstu, kao neki prelaz sa ovih dnevnopolitičkih, do prave i glavne teme, nije se zgoreg – mada nije ni naročito popularno – podsetiti da su SNS i njegovi partneri na poslednjim izborima osvojili svega dva procenta više od koalicije oko DS i, što je još važnije, čak pet-šest procenata manje nego što su na izborima 2007. i 2008. osvajali „poraženi“ radikali. Takođe, stranke vladajuće većine (DS-SPS-PUPS-JS-URS-SDP) su u maju osvojile ukupno više procenata i mandata nego što su imale u prethodnom skupštinskom sazivu i mogle su, čak i bez Jovanovićevog LDP-a, komotno formirati vladu. Baš kao što su 2008. vladu mogli formirati DSS, SRS i SPS, ali su, setimo se, Dačić i SPS tada prelomili „evropski“, a Dragan Marković Palma utvrdio da se „patriotizam ne sipa u traktor“. A još se komotnije, čak i bez SPS-a, vlast mogla sastaviti godinu dana ranije, kada se u svega nekoliko dana Koštunica dva puta „prelomio u mozak“ i pod ogromnim spoljnim i unutrašnjim pritiskom smenio Nikolića sa mesta predsednika skupštine i sa DS-om i G17 napravio još jednu „pro-evropsku“ vladu. Šta hoću da kažem ovim kratkim podsećanjem? Ono što se, zapravo, na neki način već zna i kazuje samo – u „višijevskoj Srbiji“ (izraz S. Antonića) vam nikakav izborni rezultat ne garantuje vlast ukoliko to prethodno nije odobreno, „verifikovano“ i „autorizovano“ na nadležnom mestu u Briselu, Berlinu i – naročito – Vašingtonu. Postoji jedna reč i jedan algoritam koji omogućava orijentaciju u čitavom ovom – samo naoko potpuno haotičnom – srpskom političkom kupleraju, u kojem svako sa svakim može i niko ni sa kim ne mora. Ta magična reč je „Kosovo“, odnosno procena da li u datim okolnostima određena ličnost ili politička kombinacija olakšava ili otežava projekat kosovske nezavisnosti. (Sve ostalo, uključujući i interese poslovnih krugova, kao i lične sujete, ambicije i animozitete, igra više ili manje značajnu, ali ipak sporednu ulogu.) Ni meni nije sasvim jasno zašto je to tako i zašto je strancima do Kosova baš toliko stalo – često se, naime, čini kao da im je stalo mnogo više nego nama samima. Ali jasno je da tu ima debelih istorijskih, ekonomskih, geopolitičkih, psiholoških i simboličkih razloga. Pred imperativom „nezavisnog Kosova“ kao da pomalo u drugi plan pada čak i vekovna konstanta anglosaksonske i austrougarske balkanske politike – „po svaku cenu, zaustaviti-sprečiti-izbaciti Ruse“. Naime, pošteno govoreći, upravo ovakvim pristrasnim angažmanom i jednostranom podrškom kosovskoj nezavisnosti Zapad Srbiju i Srbe doslovno gura u naručje Moskvi. (A onda, opet, ulaže dodatne političke napore i pritisak da spreči to srpsko „klizanje na istok“, koje, svojom bezrezervnom podrškom „albanskoj stvari“, u velikoj meri upravo sami zapadnjaci ovde izazivaju i podstiču). Ta evidentna nelogičnost obeležje je zapadne politike prema Srbiji poslednje dve decenije, ali ona do sada, ne računajući srozavanje simpatija za najmoćnije zapadne zemlje i proporcionalan porast naklonosti prema Rusiji, gotovo da nije imala neke konkretnije političke posledice. Narod uvek glasa više-manje „patriotski“, „socijalno“ i „istočno“ (ili bar „nesvrstano“), a politika koja se na kraju vodi uvek je prozapadna i neoliberalna. I onda se neko, tobože, začuđeno i zabrinuto pita otkuda među građanima tolika apatija i nepoverenje prema demokratskim procedurama i institucijama. Posebna priča je tanak sloj ovdašnjih iskrenih prozapadnih liberala (postoje i takvi, verovali ili ne, ali ih nema mnogo, uostalom, kao ni iskrenih nacionalista – većina se samo oportunistički klati i povija u jednom ili drugom smeru), koji nikako da shvate da je njihovim zapadnim prijateljima, to jest, onima među njima koji stvarno odlučuju, potpuno svejedno da li je u Beogradu na vlasti Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Vesna Pešić, Dragan Marković, Marijan Rističević ili Milovan Drecun – nije ih briga za njihovu prošlost, kompetenciju i „demokratske kapacitete“ – samo ako im se isporuči ono do čega im je stalo. A to je, ponavljam i naglašavam, u ovom trenutku, još uvek Kosovo i pre svega Kosovo (Republika Srpska, Vojvodina, Sandžak su, za sada, ipak samo sporedni frontovi, što ne znači da jednoga dana i oni neće izbiti u prvi plan). Ti nasmešeni „prijatelji“ srušiće svaku vladu, otpisati svakog političara i oblatiti svaku ličnost koja im se nađe na putu do zacrtanog cilja. Znaju to vrlo dobro beogradski domaćini Hejga, Hilari i Eštonove – uostalom, da tu lekciju nisu savladali ne bi se nikada ni našli u poziciji da budu domaćini. Ali, isto tako, želim da verujem, bar negde u dnu duše, znaju i da, pored izveštaja Evropske komisije koji se srpskoj javnosti pokušavaju predstaviti kao „strašni sud“, postoji i „sud istorije“ i sud predaka i potomaka. A na njemu teško da će ih iko pitati za datum početka pregovora. |