Zašto broje – ako se ne boje

Beograd ponovo potresaju žestoki opozicioni protesti, verovatno najozbiljniji tokom ovih, evo, već šest i po godina naprednjačke vlasti. Zapravo, jedini iole masovniji su bili oni na početku „Protesta protiv diktature“, nakon predsedničkih izbora 2017. kao i dve-tri šetnje u organizaciji „Ne davimo Beograd“, povodom nelegalnog, već skoro zaboravljenog noćnog rušenja objekata u Savamali, za koje je – tada premijer – Aleksandar Vučić rekao da je delo nekog „idiota“ iz gradske vlasti. Ovaj put je, čini se, stvar još ozbiljnija – o čemu svedoče i prilično nervozne reakcije iz vrha vlasti, koja je u prethodnim slučajevima, pažljivim doziranjem uzdržanosti i medijske demonizacije, uspevala da ih otupi i obesmisli.

Sada, međutim, taj scenario nije pošao najbolje. A prve reakcija vlasti i režimskih medija, zaključno sa već proslavljenom „Barbarom“ sa Studija B („linč, silovanje, nasilje“, „daleko malo ljudi je učestvovalo“) samo su izazvale gnev i razgorele fitilj protesta. 

Može se, naravno, spekulisati o motivima, masovnosti, perspektivi i dometu ovih demonstracija. Ali očigledno je da vlasti nije sasvim svejedno i da, uprkos silnom i ponekad gotovo komičnom isistiranju na „minornosti“ broja okupljenih (u čemu se posebno „isticao“ ministar Nebojša Stefanović sa svojim „ekspertizama“ i prebrajanjima), itekako zazire od toga u šta bi se sve ovo moglo izroditi. Ili, što reče neko ovih dana – „što nas broje, ako se ne boje“?

Uzgred rečeno, u odnosu na repertoar upotrebljen tokom protesta „protiv diktature“ ovaj put je upadljivo odsustvo optužbe na račun demonstranata da su „soroševci“ – što je verovatno posledica veoma bliskog odnosa koji je Aleksandar Vučić u međuvremenu uspostavio sa Soroševim sinom Aleksom (pominje se da je Soroš junior čak i neka vrsta posrednika između srpske i albanske strane u razgovorima o Kosovu). Ali se zato demonstranti uveliko optužuju da su „Haradinajevi jurišnici“, da je u pitanju „tajkunski protest“ i da da ruše državu u trenutku dok su naši sunarodnici na Kosovu izloženi blokadi i pokušaju genocida itd, itd. A zabeležen je čak i bizaran pokušaj manipulacije sa kolima hitne pomoći, kojima, navodno, demonstranti ne daju da prođe, iako se na snimku koji su objavili učesnici jasno vidi da ambulantna kola prolaze bez problema.

Ma šta mislili o današnjoj srpskoj opoziciji, parlamentarnoj i vanparlamentarnoj (a većina ne misli bog zna šta dobro – inače i ne bi bili opozicija), činjenica je da je glavna odgovornost za ukupnu političku i društvenu klimu ipak na strani vlasti. A da opozicija tu, eventualno, sa svoje strane samo može donekle da doprinese u pozitivnom ili negativnom smeru. Dakle, ako je politička situacija na ivici pucanja, ako nema konsenzusa i neophodnog dijaloga u medijama i u parlamantu –jasno je čija je odgovornost tu najveća.

Ako je politička situacija na ivici pucanja, ako nema konsenzusa i neophodnog dijaloga u medijama i u parlamantu –jasno je čija je odgovornost tu najveća

Ma šta, takođe, mislili o Aleksandru Vučiću, činjenica je da on i dalje uživa najveću podršku u srpskom biračkom telu (mada je ta podrška uveliko degradirana manipulativnim načinom na koji se obezbeđuje i – uprkos svemu – ipak nije ni izdaleka tolika koliko pokazuju nameštene ankete i rezultati lokalnih izbora koji se periodično organizuju kao „pokazne vežbe“ Vučićeve snage i nepobedivosti).

Pa, šta je onda Vučićev problem, ukoliko ga uopšte ima?

Vučićev najveći problem je to što je upao u neku vrstu (političke) „spirale smrti“, odnosno postao talac sopstvene propagande i sopstvenog rejtinga, koji se mora održavati po svaku cenu i bildovati bez kraja i konca. A kad se upadne u tu mat(r)icu, gotovo da više nema povratka

Ostavimo li trenutno po strani spoljnopolitičke faktore i dilemu da li je, svojevremeno, kao što se čini, dao neka „olaka obećanja“ u vezi sa Kosovom, Vučićev najveći problem je to što je upao u neku vrstu (političke) „spirale smrti“, odnosno postao talac sopstvene propagande i sopstvenog rejtinga, koji se mora održavati po svaku cenu i bildovati bez kraja i konca. A kad se upadne u tu mat(r)icu, gotovo da više nema povratka, niti sreće za bilo koga. Nema te pobede u Lučanima koja ga može smiriti, niti aplauza i udvorištva koje ga može zadovoljiti. I verovatno mu se sve više čini da mu bukvalno svi koji mu ne aplaudiraju rade o glavi – kao i da takvih ima podosta i među samim aplauderima. I što je najgore, po principu „samoispunjavajućeg proročanstva“, protokom vremena taj subjektivni utisak sve više postaje realnost. Nije slučajno Platon u „Državi“ dao opis vladara u takvom („tiranskom“)  poretku koji, po definiciji, kako god počeo, na kraju uvek ostaje usamljen, uplašen i nesrećan. (U tiranidi, naime, svi žive u strahu i svi su nesrećni – a najnesrećniji je i u najvećem strahu upravo onaj na čelu države – tiranin.)

Vučić veoma dobro zna i oseća: bez obzira na konkretan povod – ovo je, u suštini, na početku i na kraju, pre svega protest protiv njega lično, njegove diktature, njegove medijske sveprisutnosti i političke svevlasti

Pošteno govoreći, mnogo toga u vezi sa ovim protestom nije jasno –  počev od ciljeva, pa do organizacije, odnosa „građanskog“ i „nacionalnog“ elementa, uloge „političara“ i „javnih ličnosti“. I na svim tim nejasnoćama režim će, preko svojih medija, analitičara, botova, ubačenih agenata i spavača, u narednim danima uporno da insistira, ne bi li posejao seme razdora i podstakao atmosferu uzajamnog nepoverenja i sumnjičenja unutar sve duže i sve brojnije protestantske kolone. Jer, Vučić veoma dobro zna i oseća: bez obzira na konkretan povod – ovo je, u suštini, na početku i na kraju, pre svega protest protiv njega lično, njegove diktature, njegove medijske sveprisutnosti i političke svevlasti.

Aleksandar Vučić i SNS, po svoj prilici, nemaju ni kapacitet i sposobnost, niti nameru da išta značajnije menjaju u načinu upravljanja Srbijom

Tekući protesti će se završiti ovako ili onako. U ovom trenutku, mala je šansa da se mogu pretvoriti u požar i lavinu koja će SNS preko noći odneti s vlasti. (Mada su političke stihije uvek nepredvidivije od prirodnih.) Ali nesumnjive su barem dve stvari – i obe su potencijalno vrlo zabrinjavajuće. (1) Aleksandar Vučić i SNS, po svoj prilici, nemaju ni kapacitet i sposobnost, niti nameru da išta značajnije menjaju u načinu upravljanja Srbijom. (A i zašto bi, kada im, po njihovom osećaju i njihovoj propagandi, sve baš odlično ide?)  S druge strane (2) protesti su svaki put sve žešći i masovniji. I po unutrašnjoj logici političke akcije i reakcije – svaki sledeći biće verovatno sve nekontrolisaniji i nasilniji.

Zato su demokratija i društveni dijalog ipak bolji. Samo je pitanje da li se to shvati pre ili tek posle nekog velikog belaja.     

(narodni poslanik i urednik NSPM)