Srpske martovske ide

Zlatno pravilo da o pokojnicima sve najlepše ne važi za političare i javne ličnosti u istoj meri u kojoj za obične smrtnike. Najgore stvari o njima saznaju se i kazuju obično tek nakon smrti, a najlepše se govori baš za života, naročito dok su na vlasti. Što je vlast bila apsolutnija, to je žešće i brutalnije potonje raskrinkavanje, pri čemu žeđ za pravdom i istinom lako prelazi u sadizam i nekrofilno iživljavanje nad mrtvom veličinom. Međutim, Zoranu Đinđiću i Slobodanu Miloševiću ne preti ta opasnost. Sve najgore što se o čoveku može reći (lažov, lopov, kriminalac, izdajnik, ubica...) o njima je već rečeno u onih nekoliko smutnih godina pre i posle petog oktobra . I tek je iznenadni i tragični kraj koji su doživeli doneo izvesnu mogućnost za pravedniji i odmereniji sud o njima u očima savremenika i budućih pokoljenja.

Ako o preminulim političkim veličinama i nismo obavezni da govorimo sve najlepše, svakako bi trebalo nastojati da se govori istinito i objektivno, bez predrasuda i zle volje koji su ih najčešće pratili za života. Ali problem je to što se o ovim ličnostima koje su obeležile poslednji period srpske političke istorije još zadugo neće lako moći govoriti bez strasti. Njihove političke biografije tesno su se preplele tokom poslednje dekade dvadesetog veka, a način i datum smrti su od njih definitivno načinili dva magnetna pola srpskog političkog univerzuma, neodvojiva i nepomirljiva u isti mah.

Milošević i Đinđić još su za života promovisani u simbole dve zavađene i zaraćene Srbije, a dramatične okolnosti njihovog odlaska, koji kao da su istovremeno režirali Šekspir, Dostojevski i pisci špijunskih romana, samo su još pojačale ovu simboliku. I tu već mitsku suprotstavljenost kao da ništa više ne može promeniti i uzdrmati. Pa čak ni činjenica da je sam dolazak Đinđića na čelo DS svojevremeno diskretno podržan od strane Miloševićevih struktura, kao i da su, najmanje u dva navrata (početkom 1994. i 1997), Milošević i Đinđić pregovarali o eventualnoj koaliciji i Đinđićevim premijerskim ambicijama. Ali ovakve stvari se sistematski potiskuju iz kolektivnog pamćenja sa obe strane barikada, otprilike kao što su se pregovori između partizana i Nemaca u Drugom svetskom ratu, ili nekadašnji susreti Mihailovića i Broza, uglavnom prećutkivali u oficijelnoj partizanskoj istoriografiji.

Za jednu stranu Đinđić je simbol moderne evropske Srbije, okrenute svetu i budućnosti, a za druge - manje prisutne u medijima, ali zato vrlo brojne na biralištima - on je simbol nacionalne izdaje, sramote i kapitulanstva. Za druge je Milošević nacionalni heroj, pokleknuo u pravednoj ali neravnopravnoj borbi sa stranim zavojevačima, a za prve, ratni zločinac i apsolutni krivac za sve loše što se tokom devedesetih događalo u bivšoj Jugoslaviji. Na žalost - i na sreću - ni Milošević ni Đinđić nisu bili (samo) ono što u njima danas vide njihove pristalice, odnosno protivnici, ali to u ovom trenutku kao da nikoga ne zanima.

Već samo zajedničko pominjanje u očima sledbenika ova dva naziruća kulta doživljava(će) se kao blasfemija, skandal i svetogrđe. A kamoli uočavanje izvesnih strukturnih sličnosti između njihovih karaktera i tehnologije vlasti. A tih sličnosti ima, počev od vanredne inteligencije, harizme i šarma kojim su plenili svoje pristalice i sagovornike, pa do preterane samouverenosti, problematičnog okruženja, sklonosti institucionalnim prečicama i izvesne naivnosti u ophođenju sa tzv. međunarodnom zajednicom. Sve drugo je, dakako, različito. Uostalom, Đinđić je umro kao miljenik sveta i (posthumno) omiljeni premijer "demokratske Srbije", a Milošević, gotovo kao oličenje globalnog zla, skončao u haškom kazamatu, daleko od porodice i otadžbine, koja, sve i da hoće, niti može da ga se sasvim odrekne, niti sme da ga - čak i mrtvog - sasvim prihvati. I, recimo, barem sahrani kako dolikuje.

Protok vremena i zajednička nesreća koju su, direktno ili indirektno, jedan drugom namenili i proizveli, možda bi ih na kraju mogli i pomiriti . Naravno, ne zbog njih samih, već zbog Srbije koja je premala i preslaba za dva tako velika, i uz to još dobrano nezasnovana mita. To sada još deluje kao daleka naučna fantastika, a i sumnjiva politička rabota. No, ako je, na primer, Španija smogla snage da u istu grobnicu istorijskog sećanja sahrani aktere svog pravog i krvavog građanskog rata, možda će i Srbija jednoga dana moći da izvuče istorijske pouke i pomiri svoj 9. 11. i 12. mart. Ali za to je potrebno mnogo političke energije, istinskog patriotizma i državničke mudrosti, dok će protiv toga svojski raditi mnogobrojni politički profiteri i rentijeri oba kulta . A na srpskoj političkoj i društvenoj sceni, nažalost, trenutno su jasno vidljivi samo ovi poslednji.