Srpska spoljnopolitička bajka

Nakon serije loših vesti, negativnih ekonomskih pokazatelja i sve žešćih unutrašnjih sukoba, zaključno sa (ne)očekivanim nokdaunom na nedavnim lokalnim izborima, najzad je i članove vladajuće koalicije, tačnije, vladajuće stranke malo ogrejalo sunce.

Kada bi se moglo zaustaviti vreme, odnosno, barem do narednih parlamentarnih izbora zamrznuti jedan istorijski trenutak, verujem da bi se stratezi DS-a opredelili za prethodnu nedelju, u kojoj Boris Tadić, u ulozi regionalnog lidera, po Novom Sadu srdačno gosti tuce evropskih predsednika, Vuk Jeremić u Njujorku gorljivo brani srpsku kosovsku politiku, a Boža Đelić iz Brisela donosi vesti o ukidanju viza do kraja 2009. godine. I sve to paralelno, u isti mah i kao gotovo „matematički“ dokaz da predizborna priča o „paralelnim procesima“ i ravnopravnim političkim prioritetima nije bila samo marketinška bajka.

I zaista, bez obzira na više puta prekoračene rokove i neophodnu dozu opreza koji treba po tom pitanju zadržati, čini se da bedemi šengenske tvrđave polako popuštaju i počinje da se nazire kraj ponižavajućim redovima za vize pred stranim ambasadama. Rečeno je već da, kada je o Srbiji reč, značaj stavljanja na belu Šengensku listu daleko prevazilazi puki tehničko-saobraćajni i administrativni aspekt i ima dublje simboličko i psihološko značenje. Za većinu građana Srbije, bez obzira da li uopšte imaju pasoš, dovoljno novca ili nameru da bilo gde putuju, već sama mogućnost da se, u principu, ponovo može slobodno ići preko „grane“ na zapad predstavlja znak političke normalizacije i mentalnog povratka u „bolju prošlost“. To je Evropa koja je ostala u srpskom kolektivnom pamćenju još iz Titovih vremena, Evropa „države blagostanja“, koja ima miris  šuškavaca, zavesa i farmerki iz Trsta. Naravno da te Evrope već odavno nema i da ju je zamenila Evropa mega-korporacija, briselske birokratije i socijalne nesigurnosti. Ali dok se Srblji u to ne uvere, a, rekosmo, većina nema pasoš i neće uopšte nigde putovati, možda će se moći odraditi barem još jedan izborni ciklus – a budućnost dalja od prvih narednih parlamentarnih izbora ionako nikoga više ne zanima.

E, sad, druga je stvar što se, po mom skromnom mišljenju, tu negde sa belim šengenom „evropski put Srbije“ uglavnom i završava. Bilo zato što mi nećemo moći, umeti ili hteti da ispunimo sve postavljene uslove (na primer, one u vezi Kosova, ili, eventualno, Vojvodine, manjina i sl.), bilo zato što se možda naprosto neće povoljno rasplesti klupko izukrštanih spoljnih i unutrašnjih interesa koji određuju politiku Evropske unije. Uprkos uveravanjima dežurnih optimista, ložača i EU-foričara sa naše ili briselske strane, činjenica je da EU trenutno ima mnogo većih problema i važnijih tema nego što je to „puna integracija zapadnog Balkana“.

Kako sve tromije i sve birokratskije EU institucije učiniti efikasnijim? Kakav stav zauzeti prema evropskim aspiracijama Turske i Ukrajine? Kako se postaviti prema Moskvi i Vašingtonu? Da li razvijati sopstvene odbrambene snage? Kako odgovoriti na izazove svetske ekonomske krize? Kako rešiti problem snabdevanja energentima? Kako izaći na kraj sa sve očiglednijim demokratskim deficitom, apatijom i nezadovoljstvom sopstvenih građana? Sve su to pitanja koja muče Uniju i koja će i u narednom periodu zaokupljati pažnju njenih članica i njenih lidera. U takvoj konstelaciji „zapadni Balkan“ teško da može računati na mnogo više od uloge kolateralne teme i fakultativnog „predjela“ na EU-trpezi, na nekom od redovnih okupljanja evropske političke oligarhije. Zato bih preporučio srpskim političarima i ekspertima da što pre počnu proučavati pojedine aspekte i moguće oblike tzv. „privilegovanog partnerstva“, umesto da svoje vreme i nacionalnu energiju troše na snove o „punopravnom članstvu“.

Dobre vesti treba uvek pozdraviti, ali se ne treba zavaravati. Ukratko, plašim se da prošlonedeljna srpska spoljnopolitička saga teško može potrajati mnogo duže od onog Pepeljuginog bala, gde se, tamo iza ponoći, čarolija raspada, kočije pretvaraju u bundevu, konji u miševe, a njena predivna haljina u sirotinjske rite. Pri čemu je očigledno da se ovoga puta u ulozi Pepeljuge nalaze Boris Tadić i, naročito, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić.

U svakom slučaju, imam utisak da bi srpsko spoljnopolitičko otrežnjenje moglo biti prilično bolno i – za razliku od bajki – bez odgovarajućeg hepienda.