Српска државност, косовска реалност и загребачко „сретење“

Морам признати да не знам да ли ми је икада обележавање српског Дана државности пало мучније и теже. Тим пре што се (случајно?) поклопило са инаугурацијом хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, којој је, упркос свом државном празнику и упркос свему што је госпођа Грабар о Србији и Србима изјавила пре и после избора, присуствовао и председник српске владе Александар Вучић (скупа са косовском „председницом“ Атифете Јахјагом, „домовинским бранитељима“ Маркачем и Мерчепом, естрадном звездом Томсоном и другим угледним званицама). А мучном утиску додатно су допринели неукусно удворички београдски медији који су читав догађај пропратили тако као да је Колиндина инаугурација, малте не, била у функцији Вучићеве посете Загребу, а не обрнуто.   

 Ипак, главни разлог мучног осећања било је то што наш Дан државности пада свега пар дана пред проглашење независности Косова и што готово сваког Сретења можемо само да констатујемо колико је атрибута државности Косово у међувремену стекло, а колико је државности – не само на Косову – Србија у међувремену изгубила. И што је најгоре, и једно и друго, дакле, и њихов добитак и наш губитак, одвија се уз обилно саслужење и саучествовање државе Србије, односно њене „кооперативне“ власти.

У протеклих годину дана, Косово је као пуноправни члан примљено у МОК и читав низ спортских савеза, а управо пред ову годишњицу, на преговорима у Бриселу, а сходно Бриселском споразуму, чашћено је проширењем свог правосудног система и на територију севера Косова.

Колико читалаца ових новина, а они свакако спадају међу оне боље информисане у Србији, зна да на северу Косова, бојкотована од своје власти и медија, постоји „Привремена скупштина АП КиМ“, коју чине одборници распуштених српских општина на северу Космета? Маргинализовани су и у међувремену им је истекао мандат. Али то је једино тело које чине легитимни представници Срба – барем – са севера Косова, који су изабрани на последњим изборима које је расписала република Србија, у складу са српским уставом и законом. Сви други, који тренутно „обнашају“ српску власт на Косову изабрани су на изборима које је расписала председница Косова Атифете Јахјага, према косовском закону о локалним изборима, контролисала их је косовска изборна комисија на чијем је челу Ваљдете Дака и положили су заклетву у складу са косовским уставом и законом.

То су голе чињенице. А све остало је завођење за Голеш планину, обмањивање и самообмањивање. Баш као што је исто такво понижавајуће петљање актуелно инсистирање на најновијем бриселском „успеху“ у виду  „споразума о правосуђу“. Шта то значи? Да, неке судије у основном суду у Косовској Митровици ће бити Срби. Па шта? И у Павелићевој усташкој влади је било неколико етничких Срба. И Јевреји су у гетима и конц-логорима имали своје локалне старешине, па то није много утицало на суштину гета, или „Независне државе Хрватске“. Поента је да је председник српске владе са својим косовским колегом потписао споразум којим се  надлежност косовског законодавства, као и основног суда и тужилаштва у Косовској Митровици протеже на обе стране Ибра, док се српске правосудне институције У ПОТПУНОСТИ повлаче са Косова – баш као што је то, уосталом, и предвиђено Бриселским споразумом и прецизирано планом његове имплементације.

И опет кажем, могу да разумем – мада се са тим дубоко не слажем – да неко сматра да је то у реду, да је Косово независно, да га је признао практично читав Запад, да ми нећемо или не можемо да се томе одупремо итд. итд. То је мање-више оно што је неки дан на овим страницама написао Бошко Јакшић и што, опет, више или мање отворено већ годинама говоре Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Вук Драшковић и добар део овдашњег НВО сектора. И због чега су у српском јавном мњењу (не)омиљени и (не)утицајни колико јесу. Али ово што ради актуелна власт састављена од бивших Шешељевих и Милошевићевих следбеника заправо је још горе и неморалније од тога. Јер да би прикрили то што раде посежу за најразноврснијим механизмима медијске и политичке манипулације, тако да чак и оно мало преосталих декларисаних патриота о Косову и Бриселском споразуму избегава да говори и бави се „лакшим“, односно политички коњунктурнијим темама.

„Добро, али шта је требало учинити“ – питају овде понекад више или мање добронамерни коментатори. Требало је ДРЖАТИ СТАТУС КВО. Сачувати контролу над оним што фактички држиш и што се под српском контролом одржало и 1999. и 2004. и 2008. и 2010. Ништа не признавати и ништа не потписивати. Упорно преговарати о конкретним и „животним“ питањима, али без ултиматума и притиска разних вештачки наметнутих рокова. Не продавати суверенитет за неке фиктивне датуме и виртуелни „напредак у евроинтеграцијама“ (које, узгред буди речено, ионако тапкају у месту). Другим речима, све супротно од онога што су учинили „напредни радикали“ онда када су схватили да се без крупних уступака по питању Косова никада неће докопати власти.