Slučaj Ane B. ili mala bura u kvislinškoj čaši

Tek što se malo stišala drama zbog neočekivanog i po mnogo čemu kontroverznog izbora Ane Brnabić za predsednika vlade Srbije, izbila je nova, još veća, povodom, takoreći, prvog javnog nastupa nove premijerke.

Ali kao što smo ovde mnogo puta rekli i pokazali – đavo se obično krije u detaljima, naročito onim podrazumevanim ili prećutanim. Premijerka jeste generalno bila na liniji onoga što je već mnogo puta rečeno i ponovljeno kao zvanični stav Srbije (EU kao „strateško spoljnopolitičko opredeljenje“ i, istovremeno, „najbolji odnosi sa Moskvom“), ali je ipak izvukla i određenu, u osnovi, logičnu konsekvencu iz oficijelne političke mantre („Mi imamo emotivne veze sa Rusijom zbog tradicije, kulture i vere – ali naš strateški put je EU...EU je tamo gde mi idemo“). A „Blumberg“ je to pročitao i naslovio kao: „Ukoliko bude prinuđena da bira između bližih veza sa Moskvom i članstva u EU, Srbija će izabrati ovo drugo“. A onda je otišao još korak dalje i izvukao narednu konsekvencu – ako je već tako, ako je EU glavni spoljnopolitički prioritet, zar se onda logično ne otvara i pitanje uvođenja sankcija Moskvi, kada i ukoliko to nameću i budu zahtevali imperativi „zajedničke evropske spoljne politike“?

No, istini za volju, dok je Blumbergovom naslovu donekle i sama kumovala, na pitanje o sankcijama Moskvi premijerka nije rekla doslovno ništa, odnosno bukvalno je eskivirala odgovor („Ne mogu to sada da komentarišem, jer je na Balkanu veoma teško posvetiti se bilo čemu. To je težak region”). Ali očigledno nije rekla ni ono uobičajeno i ritualno: „nikada“, „ne dolazi u obzir“ itd.

Možda je upravo to izvrdavanje konkretnog odgovora bilo razlog što je  poslovično uzdržani i prema aktuelnoj vlasti prilično naklonjeni „Sputnjik“ našao za shodno da ovaj put malo direktnije problematizuje i premijerkine odgovore i, posredno, spoljnopolitički kurs srpskih vlasti, uz prilično trezven i realističan zaključak da „kada se analiziraju Brnabićkine poruke i odgovori na direktna novinarska pitanja o odnosu Srbije prema Briselu i Moskvi, naslov koji je dao „Blumberg“, zapravo, i nije potpuno pogrešan“.

Poseban deo ove letnje geopolitičke burleske jesu komentari sa evroatlantskog dela srpskog medijskog i političkog spektra (Čeda Jovanović, Nenad Čanak, Vesna Pešić), koji su u Brnabićkinom gestu, odnosno pomalo trapavom pokušaju naknadnog „vađenja“ kod ruske strane i pokazivanju ambasadoru Čepurinu transkripta intervjua, prepoznali „najveće poniženje u novijoj istoriji“ i odjednom se „strahovito zabrinuli“ za nacionalno dostojanstvo i državni suverenitet?! A što, najblaže rečeno, deluje vrlo komično, pogotovo kada dolazi sa tih evroatlantskih strana.

Doduše, ova poslednja čaša žuči Brnabićki zaista jeste servirana iz moskovske diplomatske kuhinje, iz koje su, slučajno ili ne, „procureli“ detalji (sa sve slikom) izveštaja o premijerkinom odlasku na Kanosu u rusku ambasadu. Ali ostaje činjenica da mnoga od pitanja u vezi rusko-srpskih odnosa, koja su, posredstvom Sputnjika“, ovoga puta javno postavljena Ani Brnabić, ruska strana godinama propušta ili izbegava da na sličan način (dakle, javno) uputi na neke mnogo relevantnije beogradske adrese – pre svega, Aleksandru Vučiću i Ivici Dačiću. Nego su, štaviše, u svakoj prilici i preko svake mere, izražavali zadovoljstvo politikom i pozicijom zvaničnog Beograda. Čini se da su u Moskvi, u poslednje vreme, počeli malo ozbiljnije da uzimaju upozorenja da bi im se i u Srbiji mogla ponoviti nevesela priča koju su na Balkanu već prošli sa Đukanovićem i Crnom Gorom. Naredni dani i meseci će pokazati da li je to zaista tako i da li će ruska politika na Balkanu konačno prestati da se vrti u začaranom krugu nerazumevanja, nemara, nemoći, korupcije i mazohizma. 

Da zaključimo. Nema sumnje da je američka agencija malčice „prepevala“, to jest, u izvesnoj meri učitala višak sadržaja u Brnabićkinu izjavu. Nema sumnje ni da ta izjava novopečene premijerke nije bila baš najveštije sročena i da je ostavila mogućnost i takve interpretacije za koju su se, svako sa svoje strane i iz svojih razloga, uhvatili i Blumberg i Sputnjik. Ali je isto tako više nego jasno da, u suštini, ovde problem nije ni u Aninoj „nespretnosti“, niti Blumbergovoj „neprofesionalnosti“ (niti Sputnjikovoj, tj. ruskoj „preosetljivosti“). Problem je što aktuelna vlast, besomučno vrteći mantru o „evropskom putu kao strateškom opredeljenju“,  ne samo svojim građanima i biračima nego, izgleda, čak ni samoj sebi naprosto ne želi jasno da kaže i položi račun o posledicama i implikacijama tog svog opredeljenja. Ali to već nije problem ni Brnabićke, ni Sputnjika, ni Blumberga, već, pre svega, onoga ko je Brnabićku na ovo mesto postavio i ko je, po svemu sudeći, vladama koje Sputnjik i Blumberg oličavaju davao i daje sasvim oprečne izjave i obećanja o svom i našem spoljnopolitičkom kursu. A nesrećan slučaj premijerke Ane B. i njene, navodno, „nespretne izjave“ samo je tu očiglednu konfuziju i to gotovo šibicarsko spoljnopolitičko petljanje „transparentno“ obelodanio i obznanio.

 Dakle, ako nam je istinski do koliko-toliko državotvorne politike, ili makar do kakve-takve društvene i institucionalne normalnosti, prestanimo da se bavimo dilemama tipa „Šta je Ana htela da kaže“, ili da kabalistički tragamo za „našim“, „patriotskim“, „ruskim“ ili „zapadnim“ ljudima i ministrima u Vučićevoj vladi. Jer su svi oni, uključujući tu i novopečenu „premijerku“ (naročito nju!), potpuno i savršeno nebitni šrafovi. Odnosno zamenjive marionete koje za račun „Gospodara“ i njegovih poslovnih partnera, kumova i drugara (a, razume se, i zarad sopstvenog ćara) poslušno igraju svoje zadate im „ministarske“, „patriotske“ ili „evropejske“ uloge.

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u „Politici“)