Šengen beli sreću ne deli

U trenutku dok počinjem da pišem ove redove još traje konfuzija oko rezultata na ponovljenim lokalnim izborima na Voždovcu. Ne toliko oko samih rezultata, mada je i tu bilo „simpatičnog“ i simptomatičnog kašnjenja opštinske izborne komisije koja je, u najboljem maniru nekadašnjeg SPS-a, u nedelju uveče, u vreme dok su već praktično svi u Beogradu znali da su „demokrate pukle“, a „naprednjaci pocepali na Voždovcu“, objavila rezultate sa „dvanaest posto obrađenog biračkog tela“ koji su, gle čuda, pokazivali da su demokrate i naprednjaci izjednačeni po broju mandata, da je razlika između njih manja od jednog procenta, i da su u opštinsku skupštinu ušli LDP i G17 plus. (Čudno kako se nikad ne zbune i, na primer, „preliminarno“ objave da su radikali ili DSS osvojili više nego što jesu?!)

Naravno da to u ovom  konkretnom slučaju nije mnogo važno, ali već postaje pomalo manir (i) ove vlasti, tako da se čovek mora zapitati šta bi tek bilo i na šta bi sve bili spremni da je u pitanju nešto što ih ozbiljno ugrožava i od čega im vlast zavisi. No, pomenuta konfuzija se, rekao bih, više tiče neizvesnosti oko toga kako će vladajuća stranka i vladajuća koalicija reagovati na ovaj voždovački debakl. Da li će pokušati da zabašure razmere neuspeha („to su samo lokalni izbori“, „bilo je loše vreme“, „naši nisu izašli“, „nije to reprezentativan pokazatelj za Srbiju“), ili će, konačno, izvući pouku i krenuti u „veliko čišćenje“ i raščišćavanje unutar sopstvenih redova. Uključujući i odgovornost onih koji su zamesili ovaj nepotrebni izborni ringišpil, izmaltretirali građane, Nikoliću i Vučiću poklonili zicer, a sebi i vladi priredili bruku i poniženje.    

Možda bi voždovački debakl demokratama pao lakše da se nije dogodio baš u danima njihovog dugoočekivanog spoljnopolitičkog trijumfa, oličenog u odluci o konačnom ukidanju viza za većinu zemalja EU, kao i odmrzavanju Prelaznog trgovinskog sporazuma. Popularna voditeljka B92 naprosto nije mogla da sakrije rezignaciju zbog činjenice da nezahvalni građani nisu dovoljno oduševljeno reagovali na ukidanje viza i stavljanje Srbije na belu šengen listu. Zaboravlja se pri tome da smo se tim vizama i sporazumu već toliko puta radovali da je beli šengen već nekoliko puta, tako reći, bezdušno marketinški izrabljivan, izborno kapitalizovan i politički isceđen. Izgleda da se, baš kao ni patriotizam, ni beli šengene ne može „mazati na hleb“, niti „sipati u traktor“, da se poslužim čuvenom umotvorinom Dragana Markovića Palme. Pogotovo ako se u zemlji teško živi i ako se pretera sa njegovom marketinškom (zlo)upotrebom. 

Dakle, beli šengen je medijski i politički potrošen maltene i pre nego što je stupio na snagu. I bez obzira na svoj dvostruki evroskepticizam, uopšte nisam previše srećan zbog toga. Tim pre što sličnu sudbinu pred očima politički sve ravnodušnije srpske publike ovih dana doživljava i proces protiv nezavisnosti Kosova koji se, po tužbi Srbije, vodi pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Najznačajniji proces u istoriji ovog suda. Proces u kojem aktivno učestvuju sve najznačajnije svetske države i stalne članice Saveta bezbednosti. Proces na koji je, s razlogom ili bez, aktuelna srpska vlada svela i fokusirala svoju borbu za „očuvanje teritorijalnog integriteta“. Proces u kojem su nam susedi (naročito Hrvati), oko kojih se srpska vlast (ne zna se da li više Tadić ili Koštunica) toliko trudila svih ovih godina, ne samo simbolično, nego i bukvalno „zaboli nož u leđa“. Proces koji prenose tri albanske televizije, a koji, čini se, u Srbiji ne zanima nikog – sem ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića.

Tako su praktično dve glavne političke teme postoktobarske Srbije, koje su se u jednoj nakaradnoj i veštački nametnutoj političkoj utakmici međusobno borile za naklonost i duše srpskih birača doživele ponižavajući medijski i psihološki poraz u odmeravanju sa jednim, u suštini beznačajnim lokalnim izborima. Voždovac nije Srbija, ali bi Srbija lako mogla postati Voždovac. Jalovo poprište besmislenog partijskog nadgornjavanja, ličnog i političkog inadžijstva, interesa i sujete. A onda više neće ni biti naročito važno ko je pobedio.