|
Pretpostavljam da je malo ko u Podgorici očekivao da će „jednoglasna odluka Vlade Crne Gore“, odnosno Mila Đukanovića lično, da prizna nezavisnost Kosova naići na ovako žestoku reakciju u Srbiji. Zapravo, teško je uopšte zamisliti da više bilo šta, a pogotovo bilo šta u vezi sa Kosovom, može ozbiljno ustalasati srpsko javno mnjenje, uveliko oguglalo i anestezirano što vazda novim političkim udarcima i ekonomskim nedaćama, a što kontinuiranim delovanjem silnih spin doktora i stručnjaka za specijalne medijske operacije.
Ali, opet, vest iz Podgorice istinski je, makar i na kratko, potresla Srbiju i izazvala jednodušnu saglasnost u osudi Đukanovićevog poteza od strane političke elite, građana i medija, saglasnost na kakvu smo ovde gotovo već zaboravili. U stvari, prva, „kolateralna“ korist od ovog inače sramnog gesta zvanične Podgorice moglo bi biti upravo to što se pokazalo da je čak i u ovoj i ovakvoj Srbiji još uvek moguć nekakav konsenzus, kao i to da ipak, uprkos svemu, kao zemlja i narod, možda još nismo sasvim propali i postali potpuno ravnodušni prema Kosovu i nepravdama koje nam se čine.
Čak i ako ostavimo po strani možda malo preemotivnu, ali u osnovi tačnu konstataciju ministra Jeremića da crnogorsko priznanje Kosova predstavlja „nož u leđa“ Srbiji, nema nikakve sumnje da je taj potez, očigledno tempiran tako da samo dan nakon srpskog diplomatskog uspeha u Generalnoj skupštini UN i Srbiji i onima koji je podržavaju pokaže relativnost i ograničenost tog postignuća, kao i to koliko trenutni svetski hegemon generalno (ne) haje za odluke Ujedinjenih nacija i vodi računa o međunarodnom pravu. Crna Gora je, na primer, Kosovo mogla priznati i nekoliko dana ranije. To bi, naravno, iz ugla Srbije gledano, i dalje bio razlog za žaljenje, osudu i nezadovoljstvo, ali ne bi imalo ovaj efekat – političko dezavuisanje odluke Generalne skupštine i plastično pokazivanje Srbiji koliki je realni domet njene njujorške pobede. Zato Đukanovićevoj Crnoj Gori nije ostavljeno čak ni onoliko manevarskog prostora koliko ima jedna Samoa – o Portugaliji da i ne govorimo. Ne, upravo Crna Gora i Makedonija, naši potencijalni saveznici, najbliži susedi i braća, i verovatno prve sledeće žrtve velikoalbanskog nacionalizma, morali su izvršiti taj i po sebe i nas ponižavajući čin.
I tu dolazimo do drugog (ili možda prvog) razloga za ovako unisonu osudu crnogoskog poteza. On, naime, nije samo direktno protivan međunarodnom pravu, dobrim diplomatskim običajima i srpskim nacionalnim interesima – na te stvari smo već navikli i one, nažalost, uglavnom ne pobuđuju ovolike reakcije srpskog javnog mnjenja. Ali, Đukanovićev potez je ovoga puta bio direktno uperen i protiv interesa srpske vlasti i predstavljao je direktno dezavuisanje višemesečnih napora ministra Vuka Jeremića i predsednika Borisa Tadića koji su od izglasavanja rezolucije u Generalnoj skupštini UN načinili okosnicu svoje „kosovske“ i spoljne politike. Drugim rečima, crnogorsko priznanje Kosova samo dan posle glasanja u Ujedinjenim nacijama, dakle, nije bilo samo „nož u leđa Srbiji“, niti samo „pucanj u međunarodno pravo“, nego i direktan šamar u lice Borisu Tadiću, interesima Demokratske stranke i „koaliciji za evropsku Srbiju“ – a to se onda već malo teže prašta i zavređuje najoštriju reakciju.
Zato se stiče utisak da je odluka Crne Gore o priznanju Kosova srpskoj političkoj eliti pala teže nego svojevremena odluka o napuštanju državne zajednice sa Srbijom. Na hronično zavađenoj i podeljenoj srpskoj političkoj sceni, onome su se neki čak i radovali – bilo zato što nisu voleli Crnogorce, bilo zato što su mrzeli srpsku vladu koja je, istina, na jedan dosta traljav način, tu zajednicu sa Crnom Gorom pokušavala da sačuva. Ostali su bili manje-više ravnodušni, a naročito demokrate kojima je sve to oko očuvanja zajedničke države bilo pomalo „ni iz džepa ni u džep“. Uostalom, ostalo je zabeleženo kako je predsednik Tadić odmah nakon crnogorskog referenduma, još pre proglašenja zvaničnih rezultata koje je opozicija žestoko i argumentovano osporavala, odjurio u Podgoricu da čestita državu Đukanoviću, Vujanoviću i ostalim crnogorskim „suverenistima“. Možda je i tada, među ojađenim pro-srpskim crnogorskim glasačima i liderima, neko taj Tadićev potez i hitrinu mogao smatrati zabijanjem „noža u leđa“?
I tako stižemo do poslednjeg faktora u ovoj aktuelnoj srpsko-crnogorskoj zavrzlami. Na Crnogorce smo se toliko i tako složno naljutili zato što nam se čini da na njih smemo da se ljutimo, pa i da ih zbog onoga što su učinili čak i malčice kaznimo. I nije da u tome nismo u pravu, ali je ipak pomalo bedno da se toliko trsimo, pa i iživljavamo pred mlađim bratom kada nismo imali hrabrosti, snage ili volje da barem nešto od tog pravednog – i opravdanog – gneva usmerimo prema pravim krivcima i onima koji su se o nas zapravo ogrešili. I koji su, uostalom, Crnu Goru i naterali da, mnogo ponizivši sebe, malo ponizi i nas. To se stručno zove „pomerena agresija“, a u konkretnom slučaju nije mnogo više od običnog licemerja.
Nije li pozivanje na „realnost“, „pragmatizam“ i „objektivne međunarodne okolnosti“ svo ovo vreme bila omiljena mantra i naših domaćih evro-atlantista koju je Milo Đukanović sada samo ponovio?
Ako nam nisu smetali „njihovi“ ambasadori, ako smo im dopustili da nam vode politiku i kroje vladu, ako smo upravo doneli odluke o povratku naših ambasadora u zemlje koje su u prethodnom periodu priznale Kosovo, onda nam Crnogorci zaista ništa nisu krivi. Sem što su svojim jadom pokazali kako smo i mi tek jedva nešto malo bolji. A možda i nismo.
|
.jpg)
