„Ruske“ ulice – srpska bruka

Dakle, to je otprilike formula. Pravi lider. Jasna vizija. Solidan i složan tim. Patriotizam koji motiviše na prevazilaženje sopstvenih snaga. Vera u uspeh. I, razume se, malo sreće.

Govorim, naravno, o fudbalskoj reprezentaciji Srbije koja se, odigravši verovatno najbolju utakmicu u poslednjih nekoliko decenija, trijumfalno plasirala na svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Ali je formula, kao što se da primetiti, zapravo univerzalna. I, nažalost, očigledno još uvek daleko od primenjivosti na utakmice koje srpski tim igra na političkom i ekonomskom terenu. Sve u svemu, priznajem da me pomalo plaši pomisao da još od selektora Ivice Osima i one „krnje“, ali impresivne reprezentacije s početka devedesetih, kojoj je iz političkih razloga zabranjen nastup i vrlo verovatni trijumf na EP u Švedskoj, „naši“ nisu igrali bolji fudbal. A svi znamo šta se dešavalo posle.

No, vratimo se srpskoj političkoj areni, na kojoj se igra uglavnom traljavo, a čak i kada se dogodi neki pojedinačni bljesak ili uspešna serija, efekti se brzo proćerdaju i zagube u nizu početničkih grešaka, suvišnih driblinga, autogolova i svađe oko zasluga. Primeri su bezbrojni, i zato ćemo uzeti samo najsvežiji i najupečatljiviji.

Državi poput Srbije, sa njenom veličinom, problemima, nasleđem i okruženjem, nije lako da vodi koliko-toliko samostalnu spoljnu politiku. I još da u tome bude relativno uspešna. Unutar samo godinu dana postignut je značajan uspeh u Generalnoj skupštini UN i na sprečavanju, odnosno usporavanju procesa priznavanja nezavisnosti Kosova, realizovan je gasni sporazum sa Rusijom, odnosi sa SAD normalizovani u granicama mogućnosti, otkrivene zaboravljene perspektive u saradnji sa Pokretom nesvrstanih i došlo do ozbiljnog otvaranja prema Kini, koju su srpski postpetooktobarski lideri i „eksperti“ praktično izbrisali sa političke mape sveta.

Nema mnogo vlada i država koje se mogu pohvaliti da su u razmaku od nekoliko meseci ugostile američkog potpredsednika i ruskog predsednika i čiji su lideri, u periodu između ta dva događaja, na najvišem nivou primljeni u Pekingu, prestonici Kine i možda – kako trenutno stvari stoje – čitavog 21. veka.     

Naravno da priča po bilo kojoj od ovih tačaka nije završena i da može poprimiti nepovoljan tok. I naravno da opozicija, a bogme i neki delovi vladajuće koalicije, imaju pravo da na tu stvar gledaju i drugačijim očima. Ali niko kome je stalo do Srbije i do objektivnosti ne može poreći da gorenavedeni spoljnopolitički bilans deluje, ako ne impresivno, a ono barem ohrabrujuće i zaslužuje, makar i uslovnu, opštu podršku.

A šta smo mi uradili? Izuzetno uspešna poseta državnog vrha Kini ostala je gotovo potpuno u senci lokalne drame oko izmene zakona o medijima i više je se niko i ne seća. Proboj prema Pokretu nesvrstanih u dobrom delu pro-zapadne i tzv. liberalne srpske javnosti dočekan je sa podsmehom i gotovo rasističkim predrasudama. A i predstojeća istorijska poseta ruskog predsednika Medvedeva na najboljem je putu da se pretvori u skandal zbog afere sa promenom naziva beogradskih ulica koje su nosile imena sovjetskih vojskovođa iz drugog svetskog rata, kao i tendencioznim marginalijama po beogradskoj štampi koje se tiču detalja protokola i troškova njegove posete („Zašto neće prespavati u Beogradu? Koliko trubača i zvanica? Ko će to platiti?“ ).

Cenim otvorenost i podržavam sve mere usmerene na štednju u državnoj kasi. Ali se nešto ne sećam da sam u srpskim novinama čitao o tome koliko su koštali obezbeđenje i organizacija posete potpredsednika Bajdena!? U Beogradu i danas postoje tri ulice sa imenima američkih predsednika, čiji nazivi nikome ne smetaju i nikome nije palo na pamet da ih menja, čak ni onda kada su američke bombe padale po srpskim gradovima i ulicama. Ali kome je, zaboga, onda palo na pamet da iz naziva beogradskih ulica izbacuje sovjetske/ruske generale i maršale koji su Beograd i Srbiju oslobađali? Šta li je stajalo u glavama onih koji su tu odluku donosili, onih koji su je izglasali i onih koji su je odobrili? Koliko zaslepljenog antikomunizma, tupavog revanšizma ili pro-zapadnog udvorištva je bilo potrebno da se učini tako nešto!? I to u vreme kada je cela Evropa obuzeta gasnom groznicom i dilemom kako se postaviti prema obnovljenoj moći i uticaju Rusije. I u trenutku kada je ceo svet zaokupljen obeležavanjem jubileja antifašističke borbe. A te borbe i te pobede, sviđalo se to nekome ili ne, svakako ne bi bilo bez slave ruskog (sovjetskog) oružja i besprimernih žrtava.

Kako se ovde skoro u svemu kasni za svetom, tako je i kod naše intelektualne i političke elite tek danas, odnosno u poslednje vreme, na scenu stupilo  izjednačavanje „levog“ i „desnog“ totalitarizma, koje je u jednom delu zapadne političke nauke bilo aktuelno u jeku hladnog rata, dakle, u petoj i šestoj deceniji prošlog veka, a u istočnoj Evropi ranih devedesetih godina. Bilo da je reč o našem lokalnom, balkanskom, ili, pak, globalnom i planetarnom planu, pobeda nad fašizmom naprosto se ne može isprati i destilovati od ruskog (sovjetskog) pečata i krvi, ma koliko da to nekim ušima ne prija da čuju. Što ne znači da ne treba razgovarati o vrlinama i manama sovjetskog sistema „realnog socijalizma“ – kao i aktuelnog „realnog kapitalizma“, uostalom.

Ta debata, uključujući i onu o tome šta se događalo u Beogradu i Srbiji u mesecima i godinama nakon oktobra četrdeset četvrte, treba da se vodi otvoreno i pošteno. I to upravo zbog budućnosti, pre nego zbog pukog utvrđivanja istine o kontroverznoj prošlosti. (O tome bismo, uzgred rečeno, mogli dosta da naučimo baš od Rusije.) Ali bez obzira na tok i mogući ishod te neophodne unutrašnje debate, predsedniku Rusije, kao i potomcima crvenoarmejaca poginulih u borbama za oslobođenje Beograda, svi skupa, danas i ovde, dugujemo jedno veliko i iskreno izvinjenje. I to ne samo zbog skandala sa ulicama.