Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Ruska karta i srpski izbori – ili kako ruska inertnost i SNS „rusofili“ istiskuju Moskvu i dovode NATO na prag
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Ruska karta i srpski izbori – ili kako ruska inertnost i SNS „rusofili“ istiskuju Moskvu i dovode NATO na prag

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
sreda, 23. mart 2016.
Da sam samo malo skloniji teorijama zavere pomislio bih da je odluka o proglašenju poslednje „vanredne situacije“ u celoj zemlji motivisana željom da se prolongira početak predizborne kampanje, kao i da se što je moguće više medijski skrajne poseta predsednika Nikolića Moskvi. Realno govoreći, a to mišljenje nezvanično potvrđuju i mnogi hidro stručnjaci, situacija je bila ozbiljna samo u nekoliko opština i nije bilo razloga za onoliku dramatizaciju i opštenacionalnu mobilizaciju – osim što je vlast na taj način dobila priliku za dodatnu medijsku promociju u okviru najnovije epizode rijalitija „Premijer spašava narod“. I što je poseta predsednika Moskvi na gotovo skandalozan način skrajnuta na marginu  javne pažnje.

Tačno je da su, na primer, Politika i Novosti o poseti sasvim primereno izveštavali. Ali političku klimu u Srbiji kreiraju televizije i tabloidi. A uporedite samo tretman Nikolićeve posete Putinu sa medijsko-političkom euforijom koja je pratila susrete premijera Vučića sa Angelom Merkel, čak i kada su se ti susreti svodili samo na kurtoazno rukovanje na rubovima neke međunarodne ili regionalne konferencije.

Ili euforično („lajv“) izveštavanje sa premijerovih konferencija za medije sa travnjaka ispred Bele kuće, nakon susreta sa nižerangiranim funkcionerima američke administracije. (Možemo samo zamisliti šta bi bilo da je kojim slučajem za ove četiri godine uspeo da se sretne sa Obamom.)  Konačno, uporedite skroman medijski tretman posete predsednika Rusiji sa gotovo pravom medijskom i društvenom histerijom koja se podigla povodom posete princa Čarlsa i supruge Kamile regionu .    

Uopšte, ima nešto strahovito čudno i nelogično kada je u pitanju aktuelni trenutak srpsko-ruskih odnosa. S jedne strane, neprestano nas ubeđuju kako su odnosi sa Rusijom „najbolji u istoriji“ – dok Srbija, istovremeno, krupnim koracima grabi put evro-atlantskih integracija i za tri godine potpisuje ili ratifikuje tri sporazuma sa NATO.

Odmah da kažemo – nisu tu ni Rusi sasvim nevini. Ali je u središtu ove nelogičnosti ipak srpska vladajuća stranka. Njihovi glasači su rusofili. Veliki broj njihovih funkcionera, poslanika i medijskih promotera – pre nego što su „obrnuli ćurak“ – sticao je ime na vrućoj rusofilnoj retorici i galami protiv „zlog Zapada“ i „zločinačke NATO alijanse“. Zato su sada prinuđeni da preko svake mere i u isto vreme „natoišu“ (prema spolja) i „rusuju“ – za domaću upotrebu i prema svom biračkom telu. Zato oni, pored ostalog, na listi imaju i najveće NATO-vce i najžešće „rusofile“, od Vuka Draškovića i Rasima Ljajića, pa do Vulina, Drecuna i Nenada Popovića (i nazad), a da se niko javno ne zapita koja je to logika i kakva je to alhemija koja pod jednu kapu spaja ovu političku vatru i vodu. I kakva je to politička genijalnost koja u isti mah uspeva da zadovolji  jednog Tonija Blera i američkog NATO jastreba senatora DŽona Mekejna – kao i ruske zvaničnike, s druge strane?

Neko tu očigledno greši. Odnosno, ili je neko obmanut, ili nije iskren u svojim pohvalama.  

Rusi su u Srbiji godinama igrali na SPS i u njemu videli najstabilnijeg garanta svojih pozicija i interesa. Malo zbog personalnih veza sa vrhom socijalista, malo zbog Miloševića, a malo zbog izvesne griže savesti zbog toga što ni Srbiji ni Srbima nisu bili u stanju da pruže veću pomoć i zaštitu tokom smutnih devedesetih.

Koštunica je pred kraj svoje vladavine uspostavio odlične odnose sa Moskvom – a ti su odnosi još dodatno unapređeni od kako je na čelo DSS došla Sanda Rašković Ivić. DS i Tadić mogu da kažu da su, pored tolikih rusofila i raspevanih rusofiličara upravo oni, to jest, Cvetkovićeva vlada krajem 2008. realizovali energetski sporazum, tj. najveću rusku investiciju i prodali većinski paket NIS-a ruskom Gaspromu. (Doduše, zbog ambivalentnosti svog biračkog tela, demokrate se baš i ne hvale previše ovom činjenicom.)  Radikali, pak, s pravom mogu reći da je njihovo rusofilstvo dosledno, staro i dokazano. A tu su i „Dveri“, „Zavetnici“, kao i čitav buket drugih proruskih stranaka, pokreta i organizacija.       

Drugim rečima, praktično svi politički subjekti u Srbiji diče se svojim „rusofilstvom“ (sem LDP-a i Nenada Čanka koji se diče suprotnim, antiruskim stavom), imaju potpisan sporazum o saradnji i „specijalnim vezama“ sa nekim ruskim partnerom i imaju svoje više ili manje uticajne ruske lobiste koji rade na njihovoj promociji i pozicioniranju u moskovskim političkim krugovima.  

 Pa, uprkos tome, to jest, uprkos tolikim ruskim i proruskim akterima, čini se da je ruski uticaj na srpsku politiku daleko i neuporedivo slabiji nego što bi se moglo očekivati. Štaviše, moglo bi se reći da ruska stvar u Srbiji stoji – još uvek – relativno dobro mnogo više zbog nekih dubljih, „metafizičkih“, kulturoloških i istorijsko-sentimentalnih razloga, nego zahvaljujući onima koji na tim odnosima zvanično rade. „Neuvođenje sankcija Rusiji“ i deklerativno – mada i to sve ređe i sve tiše – zaklinjanje kako „Srbija ne ide u NATO“ suviše je malo postignuće u okolnostima gde se članstvu u NATO protivi oko 80 odsto građana, a opciju „saveza sa Rusijom“ podržava između 65 i 70 odsto.      

Umesto zaključka

Čini se da su i Rusi, konačno i polako, počeli da shvataju sa čim ovde imaju posla. No, mislim da je tom njihovom osvešćivanju više doprinelo rđavo iskustvo sa Milom Đukanovićem nego moja upozorenja i apeli ovdašnjih proruskih snaga. Naime, iako to Rusi nerado priznaju – a još neradije priznaje deo ovdašnjih rusofila koji su uvereni da „baćuška“ uvek sve zna, sve može i uvek sve unapred planira – Đukanovićev režim je dugo i uspešno vukao za nos Moskvu – sve dok joj na kraju nije zaveo sankcije i došao na sam prag ulaska u NATO. (A ima indicija da preko svojih moskovskih kontakata Đukanović nešto slično pokušava čak i danas.)

Rusima koji se malo bolje razumeju u srpske političke prilike, a da pri tom nisu u njih preduboko interesno i poslovno involvirani, Vučić i SNS neodoljivo liče na Đukanovića i DPS. Zato je, verujem, uprkos svoj diplomatskoj, medijskoj i lobističkoj šminci, sve prisutnija povećana podozrivost zvanične Moskve prema srpskoj vlasti i Vučiću lično. Ali ta podozrivost, čini se, još uvek nije tolika da bi direktno i aktivno podržali neke druge aktere. Tim pre što se čini da – sem Milorada Dodika – trenutno i nemaju nekog izrazitog favorita, istovremeno dovoljno privrženog da ne preveri i dovoljno jakog da nešto odradi da se pod pritiskom ne slomije. (Ruski favoriti su donedavno bili i Tomislav Nikolić i Ivica Dačić, ali nisam siguran da i danas uživaju takvu podršku.)  S druge strane, proruske opozicione snage su rascepkane i posvađane, delimično oko liderskog primata, a još više oko odnosa prema Aleksandru Vučiću, i verovatno Moskvi ne deluju dovoljno respektibilno. I zato će i na ovim srpskim izborima Rusi verovatno ponovo biti samo pažljivi i relativno neutralni posmatrači.

Lično mislim da to nije dobra pozicija (zapravo, siguran sam da nije dobra) i da će Moskva morati da se malo ozbiljnije uključi u balkanske političke procese ukoliko ne želi da bude potpuno istisnuta iz regiona. Ali je takođe i činjenica da, sem pomenutog Dodika i, donekle, Andrije Mandića u Crnoj Gori (kao i – potencijalno –  Sande Rašković u Srbiji) Rusi trenutno i nemaju Bog zna na koga da igraju. No, za to su, kao što rekoh, delimično i sami krivi. Čak i u svetu savremenog fudbala, ozbiljni timovi, oni koji misle strateški, svoje igrače prave i odgajaju – a ne samo kupuju na fudbalskom tržištu.     

 

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner