Pritisak ili prenemaganje?

"Tražimo nestalu vladu. Molimo poštenog nalazača, sposobne ljude talentovane za pronalaženje izgubljenog ili bilo koju osobu dobre volje da pomognu da se pronađe naša vlada.” (Voja Žanetić)

Izgleda da su političke i društvene prilike u Srbiji takve da ih humoristi, karikaturisti i satiričari daleko bolje oslikavaju od pokušaja tzv. ozbiljnih analiza.

Svi se još sećamo drame sa kojom su predstavnici vlasti dočekali prekid konstitutivne sednice novog saziva republičke skupštine 3. juna. Potezale se se teške reči na račun predsedavajućeg Dragoljuba Mićunovića, pominjan je i neizbežni „državni udar” – a sve samo zato što je posle deset sati rada, u petak uveče, prekinuo sednicu i zakazao nastavak za ponedeljak ujutro.

Slušajući tadašnje komentare predstavnika skupštinske većine i provladinih analitičara, činilo se da će nebo pasti, da se nadvila senka nad evropski put Srbije, da je ugrožena „budućnost naše dece” i dovedeni u pitanje ekonomska stabilizacija i svi reformski uspesi u protekle četiri godine (jer Srbija „nema vremena da čeka”). A onda, najednom, muk. Skoro dva meseca od konstituisanja parlamenta i čak tri meseca od izbora na kojima je – po sopstvenim rečima i rečima pomenutih analitičara – zabeležio „impresivnu i spektakularnu pobedu”, mandatar ne stiže ili ne uspeva da dođe pred poslanike, izloži program i predstavi svoj predlog za članove vlade. I kako se ta činjenica može drugačije razumeti osim da ne stiže, ne sme, ne ume, ili neće?

Najpre je vlada najavljivana do sredine juna („pre posete kineskog predsednika”), pa do početka jula („pre odlaska u Pariz”), pa pre skupštine MMF-a („ali svakako pre nego što Britanija dobije novu vladu”). U međuvremenu, Britanija je, uprkos pravom političkom zemljotresu posle „bregzita”, dobila novog premijera i vladu, a Srbija i dalje čeka. Da bi se poslednjih dana moglo čuti da će „sve biti u zakonskom roku”, ali i da „ima izvesnih problema” i pritisaka u vezi s formiranjem vlade.

Ali „zakonski rok” je namerno ostavljen tako široko za slučaj vanrednih situacija, onih kada su karte podeljene na pola i do samog kraja se ne zna ko će da sakupi većinu za formiranje vlade. (Tako je bilo više puta u istoriji srpskog višestranačja – poslednji put 2008. i 2012 – a i nedavno u Hrvatskoj.) Ovde, međutim, sada nije tako i nikakvih razloga za razvlačenje i odugovlačenje nema.

Ako je njegova lista osvojila 131 mandat i ako ima još najmanje dvadesetak poslanika koji su spremni da ga podrže (plus SPS i JS, dosadašnji partneri, koji se nude i jedva čekaju poziv), onda se zaista postavlja pitanje zašto Vučić sve ovo radi. Pogotovo što ga niko nije terao na vanredne izbore, sam ih je raspisao iako za to nije bilo nikakve stvarne potrebe ni razloga – na šta sam upravo ukazivao u polemici vođenoj na ovim stranicama – sve uz egzaltirane komentare režimskih analitičara kako je to „mudar i državotvoran potez” i kako je to učinjeno „radi stabilnosti zemlje” i da bi se „ojačala pozicija u odnosu na eventualne spoljne pritiske”. I šta bi sada? Je li pozicija ojačana? Je li vlada imunija na pritiske? Je li dovoljno pobedio i koliko mu izbora, glasova i poslanika treba da bi konačno mogao da vlada i pokaže šta ume?

A spoljni pritisci? Zar je moguće da iko sme da našem premijeru ispostavlja neke zahteve, s obzirom na to da je on lično mnogo puta rekao da „svi znaju” da je on „malo nezgodan” i da njegovim sagovornicima ne pada na pamet da ga pritiskaju, a kamoli da pominju neka imena – jer su svesni da bi to bilo kontraproduktivno. A sada, gle čuda, odjednom u provladinim medijima čitamo i čujemo kako ga pritiskaju i jedni i drugi, imaju svoje želje i favorite, pa sada, jadan, prosto ne zna šta bi, čak pomišlja da digne ruke od svega, vrati mandat i/ili „predloži nekog drugog”?! (Nekog drugog može da predloži samo predsednik, ali „tehnički premijer” kao da Nikoliću želi da izmakne čak i tu formalnu ingerenciju.)

Uzgred, zar je to nešto novo? Zar nije pod pritiskom – i to malo drugačijim i ozbiljnijim – bio i Slobodan Milošević, pa i Koštunica, Đinđić ili Boris Tadić? A što tada mlađanim radikalima nije smetalo da ih razvlače i kritikuju zbog „kapitulantstva” i „izdaje”. Uostalom, ako neko, sleva ili zdesna, tako bezočno pritiska mandatara, njegova je obaveza da te pritiske obelodani i podeli sa srpskom javnošću. A ako to neće ili ne želi, onda neka se toj javnosti i ne žali.

Ovako možemo samo da nagađamo da je u pitanju ili neka teška muka – ili teško zavitlavanje.