Povratak real politici i dostojanstvu

Nije baš za neku pohvalu – ali jeste bilo za očekivati. Tačnije, s obzirom na srpske političke i medijske prilike, bilo bi pravo čudo da je ono stanje povećane nacionalne samosvesti i rodoljubivog raspoloženja koje je pratilo obeležavanje godišnjice NATO agresije potrajalo malo duže, ili, što bi bilo jedino logično i poželjno, postalo sastavni i podrazumevani deo srpske političke svakodnevice.

A u tih nekoliko dana oko i povodom desetogodišnjice NATO bombardovanja, posle deset godina veće ili malo manje bruke, konačno smo, za promenu, opet ličili na državu. Novine su događaju konačno pridale zasluženi značaj. Televizije su imale uglavnom prigodne specijalne emisije. Ministri su se rastrčali po spomen obeležjima. Ovaj put se nismo mnogo izvinjavali onima koji su nas bombardovali – premda je bilo i takvih tonova – i bar neko vreme u srpskoj javnosti nije dominirala priča kako moramo da «zaboravimo prošlost» i da se «okrenemo budućnosti».

Predsednik je 24. marta u Savetu bezbednosti ličio na predsednika jedne male, nepravedno oklevetane i oštećene zemlje. Vlada je, makar privremeno, ličila na vladu – a Ivica Dačić (“bombardovanje je bilo nelegitimna agresija i zločin“) na lidera SPS-a. Čak su i mediji – razume se – uz par (ne)časnih izuzetaka – ličili na medije, a ne na oglasne table Evropske komisije i biltene Južne komande NATO pakta. Loše je samo što smo na te manifestacije nacionalnog samopoštovanja čekali deset godina. A biće još gore ukoliko nakon ovog tužnog jubileja – po starom lošem običaju – opet sve zaboravimo.

No, poput Pepeljugine haljine i kočije neposredno po isteku ponoćne čarolije, tako je i srpski politički život, posle martovskih godišnjica, brzo utonuo u svoju otužnu kolotečinu. S tim što, za razliku od pisca ovih redova, jedan uticajan i vrlo glasan deo srpske javnosti smatra da je ta kolotečina poželjno stanje, a da je atmosfera u danima obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja neprijatan i "ružan incident" koji bi svi trebalo što pre da zaboravimo. I to je, zapravo, temeljni nesporazum koji trenutno cepa srpsko političko tkivo neuporedivo više nego formalna podela na "levicu" i "desnicu", odnosno "vlast" i "opoziciju".

Tačno je da niko ne može živeti od prošlosti i u prošlosti. Ali je isto tako tačno da nema ni budućnosti ni opstanka za narod koji svoju prošlost zaboravlja ili je se odriče. A nad ovim narodom već godinama se sa većim ili manjim intenzitetom odvija jedna vrsta upravo takvog eksperimenta, odnosno projekta izmene kolektivnog sećanja i nacionalnog samozaborava.

U ovom trenutku, arhitekti tog projekta poručuju: "Zaboravite nepravdu! Zaboravite nacionalno dostojanstvo! Zaboravite NATO bombardovanje! Zaboravite Kosovo! Zaboravite Republiku Srpsku!" A zauzvrat ne nude ništa sem EU-foričnih parola o boljem životu i "zajedničkoj evropskoj budućnosti" koja se neprestano odlaže i prolongira.

Dolaze vučja vremena. I aktuelna srpska vlast se grdno se vara ukoliko veruje da će i kroz njih moći da provesla dosadašnjom mešavinom dobre volje, lepih reči i maglovitih obećanja na sve četiri strane.

Uostalom, nisu slučajno izrečene – a ni slučajno prećutane i zabašurene u ovdašnjim medijima – jasne i prilično oštre reči ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina, izgovorene prošlog petka u Ruskom domu. U svom neobično otvorenom izlaganju ambasador je po prvi put izgovorio nešto što se, zapravo, podrazumeva, ali o čemu se ovde malo govori, a to je da će eventualni prijem Srbije u EU svakako imati odraza na odnose Srbije i Rusije. Konuzin je rekao da bi, pored ostalog, prestao da važi sporazum o slobodnoj trgovini između dve zemlje i upozorio na svojevrsno licemerje da se, uprkos zvanično proklamovanoj neutralnosti Srbije, "u stvarnosti radi na približavanju NATO alijansi i primeni njenih standarda". Drugim rečima, niko ovde nije blesav. Na nama je da odlučimo, ali ne treba imati iluzija da će danas bilo ko – a naročito velika sila – bilo kome dozvoliti da ga vuče za nos.

Greše svi oni koji veruju kako će ova aktuelna ekonomska kriza sa dnevnog reda potisnuti političke probleme – baš kao što su grešili oni koji su govorili kako je nakon rušenja Berlinskog zida nastupilo vreme post-istorije, "večnog mira" i sveopšte harmonizacije svetskih političkih odnosa. Naprotiv. Realpolitika se vratila na velika vrata. A ekonomska kriza i problemi će samo učiniti da njeni milenijumski principi – borba za prestiž, prirodne resurse, bogatstvo i teritoriju – budu još transparentniji, a njihova realizacija još brutalnija. Teško zemljama i narodima koji to još uvek ne vide i ne shvataju.