Posle bitke koje nije bilo

Umetnost je još jednom išla ispred života, odnosno satiričarska imaginacija ispred naše otužne političke i društvene stvarnosti. Naime, pre nedelju dana Voja Žanetić je objavio tekst „Kompromisna rezolucija 2488“ u kojem je „vizionarski“ i izuzetno duhovito nagovestio pravac u kojem će se priča sa srpskom rezolucijom u Generalnoj skupštini razvijati.

Elem, u Žanetićevoj verziji Generalna skupština UN, pred ostalog, „Pozdravlja razumnu odluku Srbije da povuče prethodno samostalno napisanu Rezoluciju.... Podržava svako samostalno vođenje spoljne i unutrašnje politike suverenih država članica Ujedinjenih nacija, a pogotovo ono koje se sprovodi putem naglih i serijskih poseta ministara spoljnih poslova moćnijih članica iste organizacije, koje se ne slažu sa politikom zemlje koju posećuju, a sa ciljem da se osuda nezavisne politike pojača i pritisak poveća pretnjama i strahom... Pohvaljuje mnogobrojne samoprozvane analitičare i teoretičare, predsednike organizacija sa neverovatno nepoznatim imenima, te vlasnike i urednike medija sa poznatim imenima, što su svoje intenzivne javne aktivnosti po ovom pitanju, neverovatno precizno, uskladili sa posetama ministara spoljnih poslova zemalja sa velikim fondovima za saradnju sa civilnim društvom, medijima i obaveštajnim strukturama, generalno.“

E, sad. Ova aklamativno usvojena, revidirana, „popravna“ srpsko-briselska rezolucija nije baš identična onoj Žanetićevoj, ali smisao joj je, da se ne lažemo, bio manje-više isti. „Prijateljski pritisak“ evropskih i drugih prijatelja dao je očekivane rezultate. S tim da će združene „evro-snage“ reći kako su u poslednjem času Srbiju vratili sa ruba ambisa do kojeg ju je dovela Jeremićeva politika konfrontacije sa „svetom“, dok će neke profesionalne patriote i sada opet tvrditi kako je to sve bila farsa i od početka sve planirano i dogovoreno sa strancima. Kao da bi Hejg i Vestervele dolazili (i Bajden telefonirao) radi učestvovanja u nekoj maskaradi i davanju alibija. Ma kakvi. Ozbiljno smo ih bili zabrinuli i iznervirali, zato su pritisnuli tamo gde je najvažnije i najtanje – a tanko je skoro svuda. I Tadić se slomio. Jeremić je ispao tek pomalo nestašni đak i nevoljni izvršilac njegove politike. A „telefonska sednica vlade“ bila je samo prazan ritual, pomalo nalik na one Miloševićeve, kada je trebalo skinuti ili makar podeliti teret neprijatne odluke.

Kao da bi Hejg i Vestervele dolazili (i Bajden telefonirao) radi učestvovanja u nekoj maskaradi i davanju alibija. Ma kakvi. Ozbiljno smo ih bili zabrinuli i iznervirali, zato su pritisnuli tamo gde je najvažnije i najtanje – a tanko je skoro svuda.

Dakle, predsednikova je to očigledno bila odluka, njegova odgovornost, njegova greška i greh. Ali je saučesnika bilo na svim stranama. Rezoluciju su danima osuđivali doslovno svi domaći mediji, sa „leve“ i sa „desne“ strane. Anketirani profesori i analitičari neprestano su ukazivali na opasnost od „izolacije“, pa čak i mogućnost da postanemo neka vrsta balkanske „Severne Koreje“ ukoliko ne odstupimo. Naprednjaci su oštro osuđivali to što je rezolucija podneta bez prethodne konsultacije sa EU, a DSS javno i jasno podržao predlog tek onda kada je postalo jasno da će se on povlačiti i menjati. Sve to, naravno, ne može biti opravdanje za predaju, ali malo jasnije i realističnije oslikava problem i situaciju u kojima se kao zemlja i narod nalazimo.

Sportske borbe, uspesi i neuspesi poslednjih dana malo su prekrili gorak ukus koji je ostao u ustima nakon zasedanja Generalne skupštine 9. septembra. Stručnjaci znani i neznani pozdravili su „sporazum sa EU“, „novo partnerstvo“ i „zajednički predlog 28 evropskih zemalja“. A nova Farma i Veliki brat daće takođe svoj doprinos projektu ciljanog zaborava. Ali nisam sasvim siguran u uspeh. Pretrpljeno poniženje, slično fizičkim povredama, zna da boli čak i više onda kada se rana malo ohladi i kada prođe prvi šok.

Predsednikova je to očigledno bila odluka, njegova odgovornost, njegova greška i greh. Ali je saučesnika bilo na svim stranama. Rezoluciju su danima osuđivali doslovno svi domaći mediji, sa „leve“ i sa „desne“ strane.

Bila je ovo prilika da na najvećoj svetskoj pozornici pokažemo da smo autonomni subjekt, koji se u granicama svojih moći principijelno bori za sebe i za svoje interese, a pokazalo se da smo slabi i jadni, da se povijamo pod svakim jačim pritiskom i pretnjama. Strašno je bilo gledati kako te večeri u Generalnoj skupštini svako na ovaj ili onaj način nešto govori i kaže. SAD, Turska, Albanija i Peru su snažno podržavali kosovsku nezavisnost, dok su Kina, Rusija, Indija, Brazil, Venecuela, Azerbejdžan, Iran i Indonezija, više ili manje eksplicitno govorili o suverenitetu i teritorijalnom integritetu kao temelju međunarodnog prava. Samo mi nismo rekli ništa. Sem što smo, po cenu svog obraza i samopoštovanja, spasavali obraz i jedinstvo EU, i što smo zapadne zemlje na čelu sa SAD poštedeli neprijatne konfrontacije i mogućeg poraza u najvećoj svetskoj političkoj areni.

Doduše, Jeremićevo insistiranje da sednica ne može da počne dok se u sali u nedefinisanom statusu nalaze predstavnici „Kosova“, kao i pomenuti naknadni govori i izjave značajnih zemalja koje su nas (in)direktno podržavale, malčice su u očima običnih gledalaca popravili mučan utisak, ali nikako ne mogu da promene prirodu i suštinu događaja.

Ne znam da li nam je zauzvrat nešto obećano i da li će nešto od tog obećanog biti ispunjeno. Ali znam kako sada delujemo i kako će nas od sada tretirati. I znam da u dogledno vreme sigurno nećemo imati priliku da nas u razmaku od samo par dana u Beogradu pohode ministri spoljnih poslova Nemačke i Britanije (plus večera sa Ketrin Ešton u Briselu), s obzirom na to da će se nama sada izvesno vreme baviti uglavnom samo ambasadori, pomoćnici i podsekretari.

Ne znam da li nam je zauzvrat nešto obećano i da li će nešto od tog obećanog biti ispunjeno. Ali znam kako sada delujemo i kako će nas od sada tretirati.

U svakom slučaju, teško mi je da zamislim kompenzaciju koja bi bila adekvatna uloženom, to jest, žrtvovanom nacionalnom dostojanstvu i integritetu. Dobro, evro-birokrate će nas ovih dana malo pomaziti po jagnjeće pognutoj glavici (znate ono kako se miluju pitomi papkari) i verovatno će neko nekome dati nalog da iz neke fioke izvuče i nekome prosledi našu EU kandidaturu. Ali to su sve marketinško-političke trice. Hoće li nas ubaciti u voz sa Islandom i Hrvatskom, ili makar dati konkretan vozni red za priključenje? Hoće li popustiti pritisak i pretnje „olujom“ na saver Kosova i Metohije? Hoće li se malo primiriti razgoropađeni muftija Zukorlić? Da li će se raspustiti klub zapadnih „prijatelja Sandžaka“? Da li će Čedomir Jovanović nastaviti „principijelno“ da se meša i arbitrira u sukobu unutar islamske verske zajednice?

Ne, to zaista nije bio „častan poraz“ . Nije bio ni „borbeni remi“, još manje „uspeh“ i „pobeda“ kao što su, doduše, bez velikog entuzijazma i više onako reda radi, pokušali da predstave neki domaći mediji. Dakle, kapitulacija – mada ne baš potpuna i bezuslovna. Nije sasvim nepopravljivo, ali će biti potrebno mnogo snage i truda da se barem ublaži šteta.

Ne, to zaista nije bio „častan poraz“ . Nije bio ni „borbeni remi“, još manje „uspeh“ i „pobeda“ kao što su, doduše, bez velikog entuzijazma i više onako reda radi, pokušali da predstave neki domaći mediji. Dakle, kapitulacija – mada ne baš potpuna i bezuslovna.

Kao što sam već rekao, neće to direktno uticati na položaj Kosova i nova priznanja njegove nezavisnosti, jer je ta stvar, sada još više nego ranije, u rukama velikih svetskih igrača sa obe strane. Ali bio je ovo šamar koji ne može da vas bar malo ne zaboli, bez obzira na stranačko i političko opredeljenje. Javno odustajanje od ambicije da se barem pokuša biti subjekt odlučivanja o samom sebi i sopstvenoj sudbini. Udarac koji je gori, trajniji i bolniji od svih neposrednih političkih posledica.