недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Победа "мачке у џаку"

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 01. април 2014.

Не могу да се начудим чуђењу јавности због изборних резултата и Вучићевог тријумфа. Те „политички земљотрес“, те „цунами“ и остала климатска и геолошка чуда. Као да би ових ванредних избора уопште било да је постојала иоле реална могућност да се они заврше другачије. И као да овај досадни аналитичар није пре два и по месеца на овим истим страницама написао – и поновио на још неколико места – да је „једина неизвесност у вези са предстојећим изборима то да ли ће их бити, све остало је рутина“. А пре три-четири недеље констатовао да ово гласање сви доживљавају као формалност која се мора „одрадити“ и поручио – „видимо се на следећим изборима“.  

Ипак, постоје најмање два – можда чак и три – добра, то јест, корисна разлога за ову лажну изненађеност. Под један, ако је резултат избора изненађујући, то значи да су избори били неизвесни. А то, опет, значи да су били поштени и регуларни, с обзиром да је отвореност и неизвесност исхода један од неколицине критеријума за потврду да су неки избори били „фер и демократски“. Осим тога (под два), уколико резултат није био обезбеђен и загарантован, отвара се додатни простор за свеопшту удивљеност постигнутим „сензационалним успехом“, величином победе и мудрим руковођењем Апсолутног Изборног Победника. И, коначно, уколико резултат није био унапред познат, онда (по принципу, „гле, ко би се томе надао?!“) ни безбројни саучесници (домаћи и страни) и подизвођачи у овом пројекту изградње Великог Вође нису ништа криви, нити сносе одговорност за евентуалну штету која може настати по демократију и по државу.

А да ће те штете бити, нема(м) никакве сумње, иако, у овом тренутку, чини се, о томе мало ко брине. А када већини коначно стигне из гласачке кутије у главу, онда обично више нема много помоћи. При чему, да се разумемо, није главни ни највећи проблем то што је СНС, односно Вучић, тако убедљиво победио и, што својим гласовима, што захваљујући преливању и „господину Донту“, освојио апсолутну већину посланичких мандата. То се дешава, истина, не баш тако често, али то не може бити главни аргумент ни за бригу, ни за оспоравање. Није, такође, проблем (мада није за игнорисање) ни то што је излазност за српске прилике била изузетно мала. Заправо, најмања у историји српског вишестраначја – што је податак који се некако забашурује у мору удворичких анализа Вучићеве „апсолутне победе“. На ове изборе је изашло 53,12 одсто гласача, што је више од четири процента мање од другог најлошијег резултата у протеклих четврт века. СНС јесте добио много гласова (1.727.444), али ипак знатно мање од СПС-а 1990. и ДОС-а 2000. Дакле, поента је да није Вучић толико апсолутно победио, колико су сви други апсолутно изгубили.

Елем, излазност јесте била мања него икад, али не толико мала да би угрозила легитимност резултата. Као што их не угрожава ни размера саме победе. Па шта је онда проблем? Е, па, проблем је буквално све остало.

Ни по јада што је неко убедљиво победио. Штавише, то не би морало бити лоше, с обзиром да је овом друштву, ако намерава да се покрене из живог блата у којем смо заглављени, заиста неопходан шири консензус који може, мада и не мора, да се манифестује и масовном подршком за једну политичку опцију. Није, дакле, проблем убедљива победа, него то како се до ње дошло. А дошло се кршењем и извргавањем руглу дословно свих елемената политичког плурализма и демократске изборне процедуре.

Најпре, и најважније (о томе сам шире говорио у претходним текстовима). Ови избори су се одигравали у сенци апсолутне инструментализације „борбе против криминала“ и криминализације опозиције. Медији су, као никада у толикој мери, били под апсолутном контролом владајуће странке, а сваки глас критике је сместа жигосан као припадништво „тајкунско-мафијашком лобију“. Грађани су, као и на низу локалних избора који су претходили, били изложени недопустивој пресији страначких „активиста“ са службеним легитимацијама, а у кампањи се готово нико није усуђивао да напада саму власт Вучића и СНС.

Такође, на овим изборима се, у режији режима, појавио и велики број „фантомских“ листа, које су имале задатак да кампању и изборе што је могуће више замуте, обесмисле и огаде обичном човеку. Било их је доста, нарочито на тзв. „патриотском“ делу политичког спектра, јер је очигледно постојао страх да се са те стране не појави неки проблем, или, недајбоже, заједничка патриотска листа. Зато се којекаквим „патриотским покретима“, „блоковима“ и „странкама“ великодушно давао потребан број потписа, новац за кампању и солидна медијска промоција у замену за нешто одвучених, развучених или разочараних патриотских гласова.     

Најзад, ако неко још није сасвим убеђен, помислите на чињеницу да су и „леви“ и „десни“, односно, и „патриоте“ и „европејци“ (сад не говорим о „макетама“, него онима колико-толико аутентичним и правим политичким актерима) на изборе ишли у више колона, као разбијена војска, иако је било више него јасно да само укрупњени имају какве-такве шансе, ако не да победе, а оно макар да поуздано преживе. Е, сад, истини за вољу, не може се ту сасвим искључити ни суицидни импулс, ни лидерске сујете. Али је, ипак, више него јасно да је и Вучићева рука пресудно допринела томе да се „патриоте“ не уједине, односно, да се „демократе“ додатно разједине – што ове, наравно, не амнестира, али доста говори о атмосфери у којој су се избори одвијали.  

Укратко: ови избори нису били ни „фер“ ни „демократски“ – напротив, били су ругло и карикатура – и страшно је што то готово нико у Србији не сме или не жели јасно и јавно да каже. Победници то, разуме се, неће рећи. А поражени, делом, не смеју из страха од одмазде, а делом и не желе, јер би тиме признали своју глупост, грешку или саучесништво у читавој фарси. (Тако је, рецимо, Војислав Коштуница тек у изборној ноћи прозборио нешто о „нерегуларним условима“, а да пре тога, надајући се сигурном цензусу, месецима на ту тему није рекао ни реч, баш као ни Чедомир Јовановић, него су, шта више, обојица за Вучићев рачун хајкали на изборе).

Но, било како било, да видимо, коначно, ко је победио –  тачније,„шта“ је то победило?

Један од првих утисака је да су СНС-ови бирачи веома добро демографски распоређени, како географски, тако и по полу и временском добу. (Једино, малчице „шкрипи“ у образовном нивоу, тј. доминира им „основно“ и „средње стручно“ образовање, али то није нешто што квари изборну срећу – чак напротив!) Другим речима, за разлику од, на пример, ДС-овог бирачког тела које је поново сатерано у пар (централно)београдских општина, или оног СПС-овог које рапидно стари и већински је нагурано у категорију „60 плус“, или радикала и Двери, који остају изразито „мушке“ странке (насупрот, код „женскиња“ и даље натпросечно популарног, Бориса Тадића), Вучића и СНС у овом тренутку подједнако подржавају и млади и стари, и мушкарци и жене, на селу и у граду, и на северу и на југу.

Ипак, оно што највише упада у очи и што, реално, Вучића кандидује за српског „најевропљанина“ барем наредних десет година, јесте то како је из месеца у месец, и из истраживања у истраживање, постепено „претапао“ своје бираче. То јест, преводио из из евроскептичког (па и еврофобног) у еврофилни табор. Но, оно што ових дана изазива несаницу међу дежурнима на бранику ЕУ отаџбине јесте дилема да ли би на исти начин могао да их преведе и на другу страну. (Мој одговор, базиран на вишегодишњем праћењу јавног мњења и, нарочито, понашању СНС-овог бирачког тела, гласи – могао би, ако хоће.) 

СНС је заиста „Србија у малом“. Добро, можда она мало гора, непринципијелнија, алавија, необразованија и неморалнија Србија, али то је, отприлике, то. Уосталом, питање је да ли она друга, боља, уопште и постоји, или је само колективна рационализација, пројекција и мит. У сваком случају, чак и ако је некад постојала, одавно је – политички и физички – обамрла, разочарала се и компромитовала. Компромитовала се, тачније компромитовали су је њени политички предводници, као и лицемерје оних (споља и изнутра) који су реч „демократија“ изједначили са политичким и економским интересом САД и Запада. А не ретко и са сопственим личним или партијским интересом. И онда са таквом мерном мотком годинама самеравали „демократска постигнућа“ и „демократске домете“ појединаца, странака, и земаља.   

Као што сам већ рекао, најболнији, хроничан и тешко решив проблем Вучића и СНС-а су кадрови. Ем их нема иоле компетентних, ем и оно што би се, ту и тамо, могло наћи тешко да може функционисати под непрестаном паском Великог Вође и/или његовог непосредног окружења, без чијег аминовања се дословно ништа не може решити ни одлучити. Вучић је окружен слепим и углавном неспособним послушницима, због чега (тако он то, вероватно, не без основа, себи представља), мора сам да брине и одлучује о свему. А када би се, којим случајем, и појавио неко аутономнији – и од њега би се подједнако захтевала слепа послушност. И тако у круг.

Уосталом, колико бисте поверења поклонили неком (не мислим сада толико на Вучића, колико на идеалтипску слику једног класичног напредњачког „кадра“) ко је до пре пар година пенио против „курве Дел Понте“, „разуларених банди НАТО зликоваца и шиптарских терориста“ и клицао Великој Србији до “Карлобага, Карловца, Огулина и Вировитице“ – а сада вас убеђује у то да су нам Штефан Филе и Кетрин Ештон вишњи пријатељи? А о Гвиду Вестервелеу и шеику Бин Заједу да и не говоримо.

Ок, можда бисте у љутњи, или због одсуства реалне алтернативе, чак и гласали за њега – или барем не бисте изашли да гласате против. Али, реално, да ли бисте му поверили бригу о својој имовини, или, не дај боже, бригу о свом детету? Не бисте, наравно. Као што не би ни највећи број оних који су за њих гласали. Колико је реално да неко (сад већ мислим управо на Вучића) ко је, сетимо се, још пре пар година, чини се, са искреним жаром и гневом, лепио налепнице „сигурна кућа за Ратка Младића“ и претио да ће побити „сто Муслимана за једног Србина“ сада доживи такву метаноју да заволи све по чему је годинама пљувао и пљуне по свему што је волео? Не бива то, наравно – сем у легендама и политичкој епици Вука Драшковића („од Савла до Павла“ итд). А поготово не бива да га у том заокрету прати читава партијска војска. Јер, да се не заваравамо, то су исти ти радикалски гласачи, тачније, они што су на председничким изборима 2004. 2008. и 2012. гласали за Тому Николића (минус она шака преосталих радикала, верних Шешељу, и плус тек понеки Луковић, Веран или Прокић).

Па, шта је онда у питању? Ако оставимо по страни социопсихолошке – и социопатолошке – теорије, за које нисам стручан, и ако занемаримо конспиролошке аргументе о томе како је „ОН одувек био то, само се вешто скривао и вребао прилику“, остаје, чини ми се, само једно, али вредно, објашњење, које, верујем, ради и код њега и код његових гласача. После силних неуспеха и удараца, (не)заслужених пораза и јавних понижења, од којих је вероватно најгоре било оно из 2008. када му се у последњем часу изјаловио већ готово остварени градоначелнички сан, он је напросто решио да промени табор („ако их не можеш победити, ти им се придружи“) и, речено језиком Радована Трећег, „прешао на страну Вилотића“.

Сви сте чули за Танталове муке? Али нико није обраћао пажњу, нити хајао за младог – и оног мало старијег – Тантала из земунског Магистрата. Вучић и радикали су предуго држани изван власти, која им је била непрестано на дохвату руке, а увек у последњем тренутку измицала. (Јака фрустрација услед близине искушења и недоступности предмета жеље, изобличава свест и душу – има нешто о томе код Лакана, а и у филму „Кад јагањци утихну“.)   

Далеко од тога да их оправдавам, само покушавам да разумем. Јер, чак и када бисмо поверовали у оно у шта су многи радикали сада спремни да се закуну (да је Вучић одувек био „мондијалиста“ и кукавичје јаје у њиховим редовима), то не објашњава зашто га у томе прате стотине и стотине хиљада гласача. Добро, велики део њих се напросто клати за вођом и поводи за владајућом медијском пропагандом – али та пропаганда је постојала и раније, па су јој одолевали. Добро, сада су на ту европску руду налегли и Тома и Вучић – да, али Шешељ, Драган Тодоровић, Мирчић и Радета нису. Добро, Тому су у странци волели и, на крају крајева, масовно гласали за њега неколико пута. Да, али Вучића нису нарочито волели, а сада га „обожавају до имбецилности“. Дакле, у питању је ипак неки „пети кец“.

Хоћу рећи, ти бирачи, у највећем броју (част изузецима) нису никада били толико „националисти“ (и „шовинисти“), или барем не примарно (као што ни сада нису постали Бог зна какви „европејци“), колико су били социјално декласирани и фрустрирани. И зато су, у највећој мери, дигли руке и од национализма и од патротизма, видећи да од тог „нема ’леба“. Вучић им је понудио релативно једноставно и релативно уверљиво објашњење зашто им је лоше и обећао да ће кривци за то бити приведени правди по кратком поступку – и зато су пошли за њим. Понудио им је правду, макар накарадну и карикатуралну, и – најважније – понудио им је шансу да се, коначно, мало огреју на ватрици власти. Или макар да уживају док та власт кроз медијско и судско блато провлачи некадашње моћнике.

Зато се ни они ни он данас вероватно не осећају као пуки „издајници“ и отпадници, што реално јесу, већ пре као „месија“ и припадници „новог“ политичког завета. (А Шешељ им онда дође нешто као „Мојсије“, „Јован Претеча“, или неки старозаветни пророк, којег они у потпуности не одбацују – већ само „надилазе“ и „иду напред“.)

Ма, добро (већ чујем нестрпљиви читалачки глас), све је то лепо, красно и сликовито. Али кажи ти нама шта ће бити сутра, односно, дај да видимо оно што, колико сам разумео, највише занима све домаће и, нарочито, стране актере ове српске политичке мелодраме. А и заиста јесте питање од којег ће много тога зависити у овој банана државици. Да ли је овај Вучићев ментални и геополитички обрт дефинитиван, или би се он, можда, могао још једном „преокренути“, само сада на ону другу, то јест, прву, и стару страну?

Одговор, наравно, не знам, као што га, вероватно, не зна ни сам Вучић. Али признајем да помало уживам у тој новоствореној и трагикомичној фами. Јер, поштено речено, да је стање нормално и регуларно, нити би се то питање постављало, нити би имало такав судбински значај какав данас добија. Али, када изаберете „мачку у џаку“, и када своју будућност априори ставите у руке једног човека („будућност у коју верујемо“), који вам, при том – сем себе –  ништа нарочито и конкретно ни не обећава, онда заиста реално морате да стрепите од тога на коју ће он ногу устати и да ли ће се окренути према залазећем или излазећем сунцу. Или нечему трећем, четвртом.  

Да ли је био искрени радикал, по мери Шешељеве „идеологије српског национализма“? Јесте. (Барем у оној мери у којој се о „искрености“ у вези са њим може говорити у било ком смислу.) Да ли се искрено преокренуо у радикалног „европејца“, спремног на „болне резове“ и који се јавно одрекао своје „ружне прошлости“? Мислим да јесте. Да ли се хипотетички може замислити ситуација да се обрне још једном? Мислим да може. Али не из уверења или неког новог „просветљења“, већ само уколико би му било угрожено оно најважније и најдраже, оно због чега је већ једном жртвовао све у шта је веровао и направио онај претходни салто мортале – светиња власти.

Али, напредњачким језиком речено, „’леба“ од тога, у сваком случају, неће бити.

(Краћа верзија овог текста објављена је у "Времену" број 1212)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер