Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Ono što sreću kvari |
sreda, 17. jun 2020. | |
Naši apeli i dobronamerna upozorenja su, naravno, ostali bez odgovora. Sem ukoliko korona virus u poslednji čas baš nešto dramatično ne pomrsi račune, izbora će – ili makar „glasanja“ – u Srbiji 21. juna definitivno biti. A poslednje sumnje i dileme u tom pogledu razvejao je američki ambasador u Beogradu, kada je u jednom intervjuu čak tri puta pomenuo 21. jun, što je bila ne samo jasna podrška Aleksandru Vučiću na temu izbora, nego i posredna poruka svojim ambasadorskim kolegama. (Čini se da su, po tom pitanju, Evropljani bili nešto fleksibilniji i nisu sasvim isključivali mogućnost pomeranja izbora za jesen.) Nakon oglašavanja ambasadora Godfrija ta tema je adaktirana, termin „zakovan“ tako da ga čak ni očigledno pogoršanje epidemiološke situacije koje beležimo poslednjih dana i značajan porast broja zaraženih ne može promeniti. Kao da su se čak i najgorljiviji opozicionari pomirili sa sudbinom. Preko noći su malo ublažili retoriku povodom „nepostojećih izbora“ i, čini se, splasnuli svoj revolucionarni žar. A neki, bogme, i „prelomili pametno“, u pravcu izlaska na izbore u poslednji čas. I nije ovde reč samo o „legalističkom“ insistiranju na „zakonskim rokovima“. Radi se, očito, o malo širem „paketu“, koji, pored ostalog, uključuje ne samo podršku aktuelnoj vlasti oko što hitnijeg termina izbora, nego i prećutnu podršku svemu što je potrebno kako bi se ti izbori mogli okvalifikovati kao „uspeli“. Ali uz obavezu vlasti („tante za tante“, što bi rekao Aleksandar Vučić) da se odmah nakon izbora što pre obnovi i intenzivira „dijalog sa Prištinom“.
Ma šta mislili o njihovoj snazi ili argumentima, činjenica je da bez predstavnika dela „bojkotaške“ opozicije parlament koji će biti izabran na izborima 21. juna neće biti potpuno reprezentativan i to sigurno nije dobro za stabilnost zemlje i političku scenu. To, doduše, još uvek ne znači i ono što bojkotaši žele i čemu su se nadali – da taj parlament neće biti legalan i legitiman, odnosno da kao takav neće biti priznat i prihvaćen od tzv. „međunarodne zajednice“, to jest, njenog zapadnog dela, oličenog u Briselu i Vašingtonu. Po svemu sudeći, od tog nadanja, bar u ovom trenutku, neće biti ništa, a Vučić do daljnjeg ostaje privilegovani partner centrima moći, kako na istoku, tako i na zapadu.
Pretenzija „Saveza za Srbiju“ da sebe predstavi kao čitavu „pravu“ opoziciju, a učesnike prošlogodišnjih, s početka, prilično masovnih protestnih šetnji kao čitav „narod“, bila je preterana, nerealna i od početka osuđena na propast. To jest, verovatno ne bi uspela čak i nezavisno od mešanja i mešetarenja Aleksandra Vučića. Mada je bilo jasno da on svakako neće propustiti priliku da u te – u prvi mah – jedva vidljive naprsline (građanski ili politički protesti, politički lideri kontra „javnih ličnosti“, SzS verzus „ostatak opozicije“) ubaci so, a prema potrebi i dinamit.
Efekat tog inženjeringa više je nego očit. Godinu i nešto dana nakon prošlogodišnje kulminacije protesti su zamrli, a povremeni pokušaji njihovog razgorevanja deluju uglavnom usiljeno i tragikomično. Opozicija je međusobno podeljena, rascepkana i posvađana kao retko kada (pri čemu je pitanje izlaska na izbore samo jedna od tačaka), a ukupni rejting ne da im nije porastao nego je verovatno čak slabiji nego što je bio – i pri tome se sada raspodeljuje na znatno više opozicionih političkih subjekata. I što je najvažnije, Vučić je u međuvremenu uspeo da „proizvede“ svoju, „alternativnu“ opoziciju, ideološki šaroliku, možda ne baš naročito snažnu i impresivnu, ali koja definitivno nije ni samo puka „statistička greška“. Pri čemu je tu svaki slučaj relativno specifičan i ne može se trpati u isti koš. Ponekad je (ređe) reč o doslovnoj „proizvodnji“, a nekad, odnosno najčešće, „samo“ o medijskoj promociji, „logistici“ i, eventualno, „prijateljskoj pomoći“ prilikom sakupljanja potpisa. Bilo kako bilo, znajući da se najveći deo opozicije sprema da bojkotuje, Vučić nije gubio vreme. Nisu tu više samo „konstruktivni“ Šapić i SRS – zbog kojih je, po svoj prilici, i smanjivan izborni cenzus – nego i „Zavetnici“ (potencijalno najveće iznenađenje), „Kraljevina Srbija“, „vaskrnuli“ DSS („Metla“), „Ujedinjena demokratska Srbija“ i niz drugih stranaka i strančica, najrazličitijih profila i možda čak i iskrenih ideoloških usmerenja, kojima je zajedničko samo to što su spremni da, prema potrebi, bez previše pitanja i uslovljavanja (jer „stranke zato i postoje“) svojim učešćem na izborima uveličaju „praznik demokratije“.
Na taj način, vlast je imala već spremnu kompletnu rezervnu scenu čak i za slučaj kompletnog opozicionog bojkota. A Sergej Trifunović, „Jedan od pet miliona“, Živković i DJB mu onda na to dođu samo kao „ekstra bonus“ i šlag na već spremljenoj izbornoj torti. (Mali problem bi tu moglo biti jedino to što se svi ovde pomenuti i nabrojani nadaju cenzusu, a čak i pored najbolje Vučićeve volje – procenata naprosto nema dovoljno za sve.) Sa više-manje obezbeđenim spoljašnjim legitimitetom (obećanjem da će mu iz sveta čestitati na pobedi i neće praviti problema), dvadesetak prijavljenih listi za učešće na izborima i međusobno teško posvađanom „bojkot-opozicijom, Vučić naizgled kao da je prebrinuo sve svoje neposredne brige. Ostaje mu još „samo“ problem izlaznosti, odnosno očigledno nepostojanje bilo kakvog izbornog entuzijazma u društvu i niska izborna motivacija kod velikog dela građana, koje sada treba nekako ubediti da je (ponovo!) reč o „sudbinskim“ izborima, na kojima će trčati „svi protiv jednog“. Iako, pošteno, govoreći, na njima protiv NjEGA neće trčati bukvalno niko. |