Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Oluja sa Kosova |
utorak, 02. avgust 2011. | |
U trenutku dok počinjem ovaj tekst nije jasno da li će naš glavni pregovarač i srpski ministar za Kosovo i Metohiju biti pušteni da uđu na Kosmet, ili će, pak, biti vraćeni sa graničnog prelaza, a možda i uhapšeni u skladu sa pretnjama kosovskog „ministra policije“. To je prištinski odgovor na poslednju odmerenu dekleraciju srpske skupštine, dekleraciju koja je, uprkos nekim manjkavostima, znatno bolja od predsednikovog skupštinskog govora – a koji je, opet, bio znatno bolji od politike koja se prema Kosovu poslednjih godina vodi. (I nemojmo nipošto tu politiku, čak ni u šali, nazivati „gandijevskom“. Gandi se odlučno i po cenu sopstvenog života borio za svoju zemlju i protiv kolonijalnog okupatora, i na kraju pobedio.) Nezavisno od veka i godišnjeg doba, Kosovo je za Srbe uvek neka vrsta lakmusa, tačnije, snega u kojem svaki vrag, svaki lider i svaka politika uvek pokaže svoje pravo lice i ostavi svoj trag. Pa je tako bilo i sa aktuelnom politikom „Kosovo i Evropa“, koja je, navodno, po nekoj vratolomnoj političkoj dijalektici, trebala da odlučno brani teritorijalni integritet na Kosovu i istovremeno beskompromisno napreduje ka članstvu u Evropskoj uniji. I što se više ta politika pokazivala besmislenom i nemogućom, toliko je vlast na njoj više i apsurdnije insistirala, mazohistički pokušavajući pri tom da gradi najbolje moguće odnose upravo sa svima onima koji su u otimanju Kosova i podršci njegovoj nezavisnosti bili najvatreniji i nabrutalniji. „Pa, dobro, šta da se radi? Slabi smo i mali, vojska nam je rasturena. Ratovati ne možemo, sve i kada bismo hteli.“ (Slažem se sa većinom konstatacija, ali mi je uvek malo degutantno kada se na taj argument pozivaju oni koji su za opisano stanje „najzaslužniji“, tj. najodgovorniji.) Ali ako me zaista pitate – evo par mogućnosti. Zvanično zatražimo potpunu primenu rezolucije 1244. i apsolutnu statusnu neutralnost Kfora i Euleksa. Razgovarajmo na najvišem nivou sa stalnim članicama Saveta bezbednosti (plus Nemačka, a o Hrvatskoj da i ne govorimo) koje priznaju nezavisnost Kosova i predočimo im da Srbija iskreno želi najbolje moguće odnose sa njima, ali naprosto ne može tolerisati njihovu aktivnu podršku kosovskoj nezavisnosti. I odmah, ali odmah, zaustavimo priču o Evropi bez alternative. Delom zato što to zaista više nije tako sjajna alternativa, a delom zato da nas se tim članstvom, odnosno kandidaturom ne bi moglo i dalje ovako besramno ucenjivati. Suspendujmo, po zemlju, ionako veoma nepovoljan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, zaustavimo pogubnu „liberalizaciju“ i ekonomsku politiku koja se, pod različitim vladama, praktično bez prekida vodi poslednjih jedanaest godina, a koja nas dovodi u položaj ekonomske kolonije zapada i koja je po privredu imala posledice gore od sankcija i bombardovanja. Prekinimo narkomansku zavisnost od MMF-a i Svetske banke. Okrenimo se konkretnim bilateralnim sporazumima sa tradicionalnim političkim i ekonomskim partnerima, uključujući i pojedine zemlje EU. Saopštimo da će Srbija da preispita i zamrzne odnose sa onim zemljama za koje se ispostavi da su njihovi diplomatski predstavnici na Kosovu podržavali i ohrabrivali poslednje jednostrane akcije Prištine. Ni jedna od ovih mera nije nikakav „rat“, ali jeste jasan znak da vam je ozbiljno stalo do svog teritorijalnog integriteta i da ste spremni da se za njega ozbiljno založite. U protivnom, nemojmo da se foliramo i dalje „kuvamo žabu“ zvanu srpsko javno mnjenje. Hajde da lepo učinimo ono što nam LDP, i domaći mediji na čelu sa B92 predlažu svo vreme. I samo da podsetim na ono što sam na ovim stranicama već govorio, ali nije imao ko da čuje. Kina automatski prekida odnose sa svim zemljama koje priznaju Tajvan. A ako vam slavodobitno kažu kako „Srbija nije Kina“, slobodno odgovorite da, verovali ili ne, ni Kosovo nije nikakav Tajvan, odnosno da „kakav su oni Tajvan, takva smo i mi Kina“. Zašto sada podsećam na ovo i čemu to „vraćanje u prošlost“, umesto da se okrenemo saradnji i zajedničkoj evropskoj budućnosti? Pa zato što imam utisak da, pomalo paradoksalno, ove reči, iako u potpunom raskoraku sa aktuelnim tokom srpske politike i atmosferom koju proizvode srpski mediji, danas zapravo deluju još uverljivije nego onda. Onda mi se moglo spočitati da je u putanju podilaženje javnosti, duvanje u tikvu DSS-a, opstruiranje svetle evro-budućnosti, stotina hiljada novih radnih mesta i boljeg života koji nas čeka iza ugla, samo ako malčice „olabavimo“ tu priču oko Kosova. I, eto, olabavili smo. Vratili ambasadore u zemlje koje su priznale Kosovo, „izolovali razlike“ i „složili se da se ne slažemo“ sa svojim zapadnim prijateljima, potpisali smo „strateško partnerstvo“ sa Francuskom, prihvatili „statusno neutralni“ Euleks, zajedničku rezoluciju sa Briselom i „pregovore o životnim pitanjima sa Prištinom“. I šta smo dobili zauzvrat? Samo nove ucene i stalnu pretnju „Olujom“ na severu svaki put kada ne budemo dovoljno „kooperativni“. Uzgred rečeno, većinu pomenutih mera je trebalo preduzeti odmah nakon što je Priština jednoglasno proglasila nezavisnost 2008. godine. Ali tada nije bilo „političke volje“, odnosno želje kod jednog i hrabrosti kod drugog glavnog aktera. Rat ni tada nije predlagao niko. Ali su – tadašnji – Tomislav Nikolić i Ivica Dačić pominjali ponešto od onoga što je ovde navedeno. (Na stranu što su u međuvremenu na to obojica zaboravili i verovatno ne vole da ih se mnogo na tu „mračnu prošlost“ podseća.) Naravno da u ovome što govorim ima određenog rizika. Ali, kao što smo videli, ima ga i u stalnom povlačenju i popuštanju. I ne samo rizika, nego potpune izvesnosti da će vam na svakom koraku tražiti sve više i više i gurati vas sve niže i sve dublje. Uostalom, kapitulacija je uvek najlakši način da se spasete od napora i neizvesnosti koje donosi borba – baš kao što je i smrt najsigurniji lek od tegoba i muka života. Ali poenta je da je tada učinjeno nešto, ili većina od ovoga navedenog možda danas ne bismo bili suočeni sa ovolikim pritiskom i ovim poniženjima. Možda bi nas neko uvažio i možda bismo danas bili u boljoj poziciji nego što jesmo, i to ne samo povodom Kosova nego čak i po pitanju famoznih „evrointegracija“. A i kada su Rusi i njihova podrška u pitanju znali bismo konačno na čemu smo. U svakom slučaju, sigurno je da bi nas svi, i prijatelji i neprijatelji, mnogo više poštovali ukoliko bismo mi pokazali da poštujemo sebe. |