Одисеја капитулације

Још једном се показало да „оно што се грбо роди вр(иј)еме не исправи“. Мислим, наравно, на „Бриселски (не)споразум“, до сада једини стварни и опипљиви учинак актуелне српске власти. Све остало је, поштено говорећи, или тек започето, или, више-мање, само пропагандна магла и медијски дим.

Видећемо тек шта ће бити са радним местима, буџетским дефицитом, инвестицијама, шеиком, економским мерама, антикорупцијском кампањом...Али пролетошњи споразум (Дачић-Тачи) у Бриселу јесте она права трнова политичка „круна“ коју актуелни српски званичници нерадо стављају на главу и коју се труде да што је могуће ређе помињу у унутрашњим релацијама, али круна којом се и те како поносе и хвале у својим спољнополитичким контактима на Западу.

Необична је судбина тог споразума. Практично га у Србији нико није званично објавио, ни усвојио. Не може се наћи интегрално ни на сајту владе, скупштине, или Канцеларије за Косово и Метохију. А опет цела држава дише у складу са њим, њему се подређују важећи закони, због њега крше уставне одредбе и у име њега игноришу воља и вапаји десетина хиљада сународника са севера КиМ.

Демократија је, још једном, испала „колатерална штета“ такозваног „вишег интереса“. Сада интереса „евро-интеграција“, слично као „интереса удруженог рада“ и „радничке класе“, својевремено. (С тим да је сада још и горе, јер су механизми манипулације суптилнији, а последице погубније.)

Основано слутећи да поглед на петнаест тачака Бриселског споразума, у којима све врви од институција, устава и закона Косова, а да о уставу и закону Републике Србије нема ни говора, неће баш одушевити народне масе, ма колико да су оне претходно већ скуване и анестезиране, власт је додатно притегла медијске дизгине, максимално се трудећи да забашури и што је могуће више сакрије не само све преузете обавезе и импликације овог споразума, него чак и сам документ.

Али су зато медији били затрпани кометарима политичара и експерата који су се поводом тог полу(не)видљивог споразума углавном делили на оне који су сматрали да је то „супер“ – и замерали претходним властима што су се око тога толико натезали и одуговлачили – и оне који су са погребним изразом лица саопштавали да је у питању „болно“, али, неопходно решење, „да би Србија могла да крене даље“. Док они „трећи“, они који сматрају да је споразум сраман и погубан, како по државу, тако и Србе на северу КиМ, у српским великим („националним“) медијима, након априлске велике капитулације у Бриселу, напросто нису могли доћи до речи.

Сем тога, последњих петнаест месеци је поводом Косова из врха власти емитовано толико противречних порука да би то збунило и онај чувени компјутер из филма „Одисеја 2001“, а некмоли ионако конфузно српско бирачко тело. „Никада, ни директно, ни индиректно, нећемо признати независност Косова“, поручивао је, прошле јесени, са говорнице Уједињених нација новоизабрани председник Томислав Николић. „Нећемо прихватати парцијалне договоре који Србију, корак по корак, доводе пред свршен чин“. А пре тога, у кампањи, најављивао је да ће „преиспитати све споразуме које је склопила претходна влада“. А још раније: „Тако ми Бога, нећу се смирити док Косово не вратим у уставни поредак Србије“.

Дакле, са једне стране то, а са друге, опет, ужурбана, безглава капитулација по готово свим тачкама и елиминација последњих преосталих мрвица раније консензуално утврђене државне политике и колико-толико независне спољнополитичке стратегије. Према Косову, а и шире. Капитулација толико ефикасна да – не рачунајући мање замерке око неодржане геј параде – побира салве аплауза и похвала од армије европских званичника, укључујући ту чак и пословично нам несклоног Јелка Кацина. (На страну што мислим да би се, макар у Србији, свако требао забринути када га Јелко хвали.)

Али лако је забашурити један папир, макар то био папир којим се, фактички, суспендује устав и читав низ закона, а држава одриче суверенитета над делом своје територије. Лако је рећи: „Нисмо признали и никада нећемо признати једнострано проглашену независност“. Али тешко је, чак и у условима медијског мрака и манипулације, сакрити све „конклудентне радње“ и импликације које из чина потписивања Бриселског споразума проистичу. А међу њима је најупадљивије укидање српских „паралелних институција“ на северу КиМ (а, заправо, важећих, легалних и легитимних институција државе Србије, којих се она сада одриче) и њихова замена „заједницом српских општина“ која би требало да проистекне из локалних избора који се на Косову одржавају у недељу 3. новембра.

И док је укидање институција прошло готово неосетно – српски судови су престали да примају предмете, демократски изабрани градоначелници су смењени и распуштене скупштине изабране по законима Србије, све по реду и по списку, као што је и тражено из Берлина и Брисела – око избора се дигла прилична бука. Наиме, и поред званичне мантре званичног Београда о „статусно неутралним изборима и листићима“ (мантре у коју, узгред речено, не верује буквално нико) било је исувише очигледно да је реч о локалним изборима унутар „Републике Косово“, које је расписала њена председница Атифете Јахјага, на основу косовског устава и закона – као што, уосталом, и стоји у тексту Бриселског споразума.

Зато смо последњих недеља присуствовали готово надреалним сценама (достојних монтипајтоноваца, или „Топ листе надреалиста“) да високи српски државни функционери шпартају по Косову и агитују за излазак на изборе у организацији државе коју не признају. И да још излазак на такве изборе проглашавају за акт врхунског патриотизма. („Ко није за српску листу, није ни за Србију“, кликтао је надахнуто у Грачаници млађани министар правде Никола Селаковић.) И да се, као шлаг на све претходно, страшно љуте – и „издајницима“ називају – све оне који не желе да на такве изборе изађу и који хоће да остану лојални законима, уставу и институцијама државе Србије.

Могу само да замислим шта о томе мисле и колико им-нам се у лице смеју у Бриселу и Приштини. И колико су задовољни кад виде колико су успешно лоботомисали некадашње Милошевићеве и Шешељеве радикалне следбенике (које, разуме се, не пропуштају да понизе, али дозирано, да се ови, којим случајем, не би пре времена откачили са бриселске удице). И како, практично без икаквог отпора, реализују своје најсмелије замисли у правцу свођења Србије у границе „Београдског пашалука“.

Да закључим. Тешко да било ко може и сме много замерити Србима са севера КиМ ако, после свега, изађу на косовске изборе (мада ја верујем да неће, бар не у неком већем броју). Притисак је велики и готово неподношљив. Скоро сви су их напустили. Од странака за које су гласали, до лидера и институција којима су до јуче веровали и у које су се заклињали. Да и не говоримо о све огољенијим и све бруталнијим уценама Александра Вулина (коме се у Грачаници придружио и Александар Вучић) и других до јуче патриотски слаткоречивих режимских јуришника да се „мора изаћи на изборе на које држава позива, ако се од државе очекује да вам исплаћује пензије и плате“.

Дакле, не може им се замерити ако изађу. Али утолико пре им се не би смело замерити ни уколико, својом слободном вољом, притиску одоле и изборе бојкотују. Штавише, сигуран сам да би тиме заслужили додатни респект чак и код оних којима би тај бојкот можда мало помрсио рачуне. Јер било би заиста исувише сурово и страшно, и више него „маћехински“, ако држава Србија крене да кажњава, не сепаратисте, већ оне који желе да и даље буду њени грађани и њена деца.

А изгледа да нам се управо то спрема. Односно, плашим се да ће, у случају успелог бојкота, српске власти једва дочекати да сународнике са севера („кад су тако непослушни и незахвални“) пусте низ воду и препусте судбини, Еулексу и Тачију. А ако их ови ипак послушају и на изборе изађу, онда фактички признају косовску државу, бриселски споразум и приштинске институције. Дакле, у оба случаја српске власти добијају сјајан алиби и прилику да пилатовски „оперу руке“ и на плећа несрећних косметских Срба пребаце сопствену одговорност за даљи развој догађаја и процесе које су покренули чином своје бесмислене бриселске капитулације.

Али предаха свеједно неће имати. Већ им се спрема криза у Војводини, „Санџак“, па Албанци на југу, „Румуни“ у Тимочкој крајини. А ако се наши „јунаци“ у неком тренутку заморе и случајно посустану, ни по јада. Ради се већ на припреми адекватних замена које ће, кад дође час, из уморних руку преузети штафетну палицу. Неки су већ ту, а за неке је аудиција још у току.

У сваком случају, сцена је већ намештена за нову представу и једино би, можда, неки спектакуларан неуспех ове косовске изборне фарсе могао мало помрсити конце и макар за неко време одложити нове епизоде серијала „слуђивање и убијање Србије“.