Нова влада као лоша реконструкција старе

Дошао је и тај дан. У суштини, невољно и са хињеним усхићењем, „технички“ премијер, односно мандатар Александар Вучић се коначно појавио у Скупштини и предао председници дугоочекивани списак министара своје „нове“ владе. 

 Чак и за српске политичке прилике у којима више ништа није чудно ни скандалозно, делује готово невероватно да се земља пола године држи у полуванредном стању само зато да би након вишемесечног политичког прангијања на крају било промењено неколико релативно неважних министара (Веља Илић, Вербић, Сертић, Тасовац, Снежана Богосављевић, Удовички, Селаковић). СПС остаје главни коалициони партнер, а Ивица Дачић министар спољних послова и „први потпредседник“ владе. На својим местима, поред Дачића, остају и Небојша Стефановић, Расим Љајић, Зорана Михајловић, Душан Вујовић, Антић, Вулин, Удовичић, Ђорђевић и Лончар. „Тресла се гора, родио се миш“ – од те овештале сентенце вероватно нема бољег и краћег начина да се опише исход ове полугодишње вештачке изборне и постизборне „драме“ у режији старог и новог премијера. 

Ваљда су зато на конференцији за медије у Скупштини, непосредно након Вучићевог обраћања, представници „лојалних“ медија мандатара одмах затрпали неважним питањима попут оног о „спорној“ сексуалној оријентацији једног од предложених кандидата, или хуманитарној помоћи Македонији суоченој са  поплавама – уместо да га, на пример, питају: „Зашто сте толико чекали да би на крају извршили ове, у суштини, козметичке кадровске промене“? Или: „Зашто сте у владу опет узели Дачића и СПС када сте јавно говорили да у њих немате поверења и да ће се удружити са опозицијом само ако им се за то укаже прилика“? „Шта Вас је определило за господина Шарчевића као министра просвете“? „Шта ће да раде министри без портфеља Славица Ђукић Дејановић и Милан Кркобабић поред живих Вулина и Лончара на месту министра здравља, односно рада и социјалне политике – осим ако то већ није припрема за неку будућу реконструкцију?“

Но, као што сам већ више пута говорио. Кадровска решења и нису нарочито битна (ни) када је реч о овој Вучићевој влади. Сви изабрани министри ће ионако само бити посилни, помоћници, или, у најбољем случају, ађутанти и портпароли премијера и јед(и)ног министра – самог Александра Вучића.

„Па, добро, има ли у овој старој-новој влади нешто добро и вредно хвале?“ – питате се. Искрено, мало је тога. Можда је за похвалу решавање проблема смедеревске железаре – уколико се овај аранжман са Кинезима заиста испостави као спасоносан (за разлику од овог претходног решења са Камарашевим тимом, који је био чиста катастрофа). Треба похвалити и смањење буџетског дефицита и бољу наплату фискалних обавеза. Али треба такође и отворено разговарати о цени којом је то смањење дефицита плаћено – од смањења дотација за пољопривреду и средстава за инвестиције до смањења плата и пензија. 

Тачно је. Отворена су и нека поглавља у преговорима са ЕУ, али од тога нити има неке конкретне политичке или економске користи, нити се – с обзиром на стање у самој Унији, као и наше проблеме са суседима – назире тренутак када ће та поглавља бити затворена, или политичка и материјална цена којом ће то евентуално  затварање бити плаћено.

И још једна „ситница“. На крају децембра 2015. јавни дуг је износио преко 25 милијарди (тачније 25.239.778.440) евра, односно 75,5 одсто бруто домаћег производа Републике Србије. Крајем 2011. године, дакле, последње године пре наступања напредњачке „револуције“ дуг јер износио око 15 милијарди евра и 45 одсто БДП-а – другим речима, за четири године повећан је за десет милијарди евра и чак тридесет одсто БДП-а. Али о томе се мало или ни мало говори у премијеровим јавним наступима и удворичким медијима. Као ни о напретку који је за мандата две и по Вучићеве владе „Косово“ направило на путу ка „територијалном интегритету“ на северу, пуном суверенитету и чланству у готово свим међународним организацијама.

У том експозеу (тадашњи) мандатар је поносно најавио „довршетак приватизације“ и распродају свега што још није било продато – од Телекома и ЕПС-а, до РТБ Бор, преосталих банака, бања, осигурања, Лутрије, Аеродрома...  Дакле, добро је што тај део обећања није испунио. И треба се надати да неће успети баш све да испуни ни овога пута

Када се погледа (пре)опширни и прилично заморни експозе из априла 2014. (који  ће, разуме се, сада бити надмашен још једним резултатом за „Гиниса“) може се видети да, упркос његовој доминантно апстрактној и фразеолошкој структури, много од онога што је у њему најављивано као конкретна мера и задатак углавном није остварено. Али најгоре је то што је за понешто од најављеног и добро што није испуњено. Наиме, у том експозеу (тадашњи) мандатар је поносно најавио „довршетак приватизације“ и распродају свега што још није било продато – од Телекома и ЕПС-а, до РТБ Бор, преосталих банака, бања, осигурања, Лутрије, Аеродрома...  Дакле, добро је што тај део обећања није испунио. И треба се надати да – упркос свом одоцнелом (нео)либералном штреберају и фасцинацији принципима неолибералног консензуса оличеног у мантри „стабилизуј-либерализуј-приватизуј-отпусти“ –  неће успети баш све да испуни ни овога пута. Али ћемо се сви, и појединачно и заједнички, морати потрудити да тако заиста и буде.