Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Nole i Olimpijada – mnogo više od igre ili zašto je ovaj put zaista bilo važno učestvovati |
sreda, 21. jul 2021. | |
“Dragi Nole, vidim da se kolebaš oko učešća na Olimpijskim igrama. Igra se bez publike. Ograničenja s velika i preterana. Radosti si nam već mnogo priuštio. Ipak, MOLIM te da razmisliš još jednom. Tvoj odlazak na OI bio bi fantastičan gest i poruka. Ne mora uopšte medalja. Ti si naše zlato.“ Ovaj pomalo neuobičajeni tvit i apel napisao sam 12. jula, nakon vesti da Đoković preispituje svoju nameru da učestvuje na Igrama u Tokiju.
Naravno da u tenisu Olimpijske igre i olimpijska medalja nemaju onaj i onakav status kakav imaju, na primer, u atletici, plivanju i nekim drugim sportovima. Uostalom, tenis je tek relativno odnedavno uvršten, tačnije, vraćen među olimpijske discipline. Ali olimpijske igre su ipak olimpijske igre. I imaju „malčice“ dužu istoriju od grend slemova i „ej-ti-pi tura“. Najzad, u jednoj godini ima četiri „grend-slem“ turnira, a Igre se održavaju samo jednom u četiri godine.
No, čak i da nema te očigledne razlike, činjenica je da je na svoja tri prethodna olimpijska učešća Novak zabeležio skroman bilans od samo jedne bronzane medalje. Niko mu to nije zamerio. Već samo njegovo pojavljivanje u dresu i pod zastavom Srbije bilo je velika stvar. Ali nemojte sumnjati da je Nole ove svoje negativne olimpijske statistike bio itekako svestan i da ga je – iako mu, kao što rekosmo, to niko nije prebacivao – ona ipak malo pekla. Nema naravno nikakve garancije da će ovoga puta biti bolje. Igra se bez publike i u samo dva dobijena seta – što Đokoviću, realno, ne odgovara (jer on svoje protivnike sa sigurnošću melje i dobija u tri seta). Teoretski, treba odigrati šest mečeva za osam dana, pri čemu će svaki protivnik doslovno kidati ne bi li na najvećoj i najpraćenojoj svetskoj sportskoj manifestaciji postao junak dana, time što je skinuo najvredniji skalp u savremenom sportu. Pored ovih legitimnih razloga za dilemu oko učešća, pojavili su se bili – pogotovo na mrežama – i neki krajnje problematični. Od toga da ne treba da ide jer „ova država ne zaslužuje da se iko za nju bori na bilo kom planu“, pa do kritika kako bi, u slučaju eventualnog uspeha na OI, morao da se zahvaljuje i „prima čestitke od diktatora“.
Ipak, ma šta mislili o trenutnom stanju u državi, kao i onome ko joj trenutno stoji na čelu – a nije nikakva tajna da autor ovih redova ne misli mnogo dobro – besmisleno je, pa i ružno potezati takve argumente kao razlog da se neko ne bori za svoju zemlju na najvažnijem sportskom takmičenju, pa i na svim drugim poljima. U međuvremenu, nakon što je objavljeno da Novak ipak putuje u Japan na Olimpijske igre, pojavila su se i tumačenja kako je u pitanju njegova sportska „nezasitost“ (takoreći, pohlepa?!), da „osvoji sve što se može osvojiti“. Kao prvo, to – čak i da je tačno – u sportu uopšte nije mana, već poželjna osobina. Ali zašto, na primer, ne pomisliti da on jednostavno želi da učestvuje jer zna da će time obradovati milione navijača, da će reprezentovati svoju zemlju i usrećiti svoje sunarodnike širom sveta – koji godinama zdušno i fanatično za njega navijaju, sa njim se raduju i tuguju kao nekim najrođenijim? Niko ne može do kraja znati šta je Novaku u srcu i šta je konačno prelomilo da ipak ide na OI, a sigurno je bilo više različitih faktora. No, gotovo sam siguran da je među njima ovaj sportsko-patriotski bio među najvažnijim – verovatno i najvažniji. I zato uopšte nije samo fraza kad kažemo da je odluka da učestvuje na Igrama Noletova velika pobeda. Meni lično draža i od „kalendarskog slema“ koji juri. A o „otvorenom prvenstvu SAD“ – na kome su ga koliko prošle godine najstrašnije pokrali i ponizili prestrogom diskvalifikacijom – da i ne govorimo.
Ne treba sumnjati da je na Novakovu odluku uticala i jedna doza ne samo sportskog, nego i ličnog i nacionalnog prkosa. Godinama je uzalud nastojao da omekša hladna srca anglosaksonske teniske publike. Šalio se i glupirao na svoj račun, jeo travu, zahvaljivao na podršci i kada su mu masovno zviždali, a kada bi mu organizatori pobrkali srpsku i hrvatsku himno nehajno govorio da je „to isto“. Ništa nije pomagalo. Tretiran je kao „uljez“ i uzurpator. A jedino što je bilo gore odnosno degutantnije od tog tretmana jeste razumevanje koje je deo (doduše, malobrojan) ovdašnje „drugosrbijanske“ javnosti imao za te ispade netrpeljivosti, pa i šovinizma prema Đokoviću širom zapadnog sveta. Kada mu zvižde na Vimbldonu i Rolan Garosu opravdanje je bilo: pa, znate, tamo su Federer i Nadal heroji. A kada je u pitanju Melbun koji je osvojio „milion puta“, onda je „objašnjenje“ bilo suprotno – znate, mnogo je dominantan, pa publika traži i navija za „nova lica“. Kad im se kaže koliko je to jedno sa drugim protivrečno, nelogično i smešno, onda se pribegava „krunskom argumentu“ – mnogo stenje i psuje – a to, je li, „nije džentlmenski“. (Na stranu što u današnjem tenisu prilikom udaraca stenju praktično svi – dobro, sem Federera – a što se psovki tiče, u odnosu na npr. jednog Mekinroa, ili Mareja Nole deluje, takoreći, kao stidljivi član hora „Bečkih dečaka“.)
Sve u svemu, ne vole ga jer nije njihov. I još gore od toga – jer je „svoj“ i „naš“. A i on im je, da se ne lažemo, na kraju uzvratio nekom vrstom analogne mržnje i prezira. Ali pošto su, je li, svi džentlmeni – a on plus jeste ili upravo postaje najbolji teniser svih vremena i u svim kategorijama – onda će verovatno to nepodnošenje ostati pod kontrolom i uglavnom u granicama pristojnosti. Rođen je da bude „građanin sveta“, ili makar „jugosloven“. Oni su ga napravili „Srbendom“. A Srbi ga, ubeđen sam, toliko vole ne samo zato što je najbolji, nego pre svega zato što u „maćehinskom“ tretmanu koji ima od strane sudija, teniske publike i globalnih medija pomalo prepoznaju i svoju kolektivnu sudbinu.
Zato i slučaju Noletovog učešća na ovogodišnjim OI još mnogo više nego inače važi i stoji ono olimpijsko geslo – „važno je učestvovati!“ Jer već samo to učešće zaista jeste svojevrsna poruka i pobeda. Ako uspe u Tokiju, radovaćemo se beskrajno. Ako posrne, a i to se u životu i sportu događa, ništa se neće promeniti. Jer, simbolički i bukvalno: Nole je naše zlato! (Glavni urednik NSPM i bivši narodni poslanik) |