Ništa gotovo – ništa isto

Naravno da ništa još nije gotovo. Daleko od toga. Ali mislim da se nakon saopštavanja rezultata prvog kruga srpskih predsedničkih izbora u štabu aktuelnog predsednika Tadića mnogima pred očima zavrteo naslov jedne od mojih prethodnih kolumni – „Ko ih gurnu?“

Ostavimo trenutno po strani popularnu konspirološku interpretaciju po kojoj je raspisivanje ovih izbora „naređeno sa zapada“, jer Amerikanci i Albanci, navodno, više ne mogu i ne žele da odugovlače sa proglašenjem kosovske nezavisnosti. Zaboravimo i inače već gotovo zaboravljeni „legalistički“ argument DS-a da se mora poštovati prilično dvosmisleno formulisan rok iz ustavnog zakona. Među bolje obaveštenim posmatračima, kao ozbiljan razlog zbog kojeg su se demokrate odlučile na hazardan potez raspisivanja ovih predsedničkih izbora, često je navođena njihova želja da se konačno oslobode zavisnosti od Koštunice i DSS-a, koji su im, iako manjinski partner, nekako uvek naturali sopstvenu političku volju (ustav, sastav vlade, kosovska pregovaračka platforma, niz oštrih skupštinskih rezolucija i sl). Taj utisak o „mekom“ i „previše popustljivom“ Tadiću, sistematski lansiran iz medijskih i političkih krugova sklonih LDP-u i njemu gravitirajućim nevladinim organizacijama, izgleda da je ozbiljno frustrirao jedan deo DS-a i Tadićevo okruženje i oni su rešili da konačno kažu – DOSTA. I kao rezultat te odlučnosti sada su se našli u situaciji da – makar privremeno –zavise ne samo od Koštunice, nego i od Ilića, Jovanovića, Dačića, Mrkonjića, Pastora, Rističevića...

Redosled kandidata jeste bio uglavnom očekivan. Nije veliko iznenađenje čak ni razlika od oko četiri procenta u korist Nikolića nakon prvog kruga. Međutim, niko nije očekivao toliku izlaznost. I niko, ali apsolutno niko – uključujući i same radikale – nije očekivao da bi Nikolić već u prvom krugu mogao osvojiti tako mnogo glasova. Zato ovo jeste svojevrsna politička senzacija.

U nizu sumnjivih analitičkih aksioma koji su sahranjeni ovih dana svakako je i taj da niska izlaznost, navodno, odgovara radikalima, s obzirom na to da oni imaju „veoma disciplinovano, ali ograničeno biračko telo“. Drugim rečima, što je više birača, to je više glasova za „demokratske“ i „evro-reformske“ snage. I obrnuto. Možda je ovo pravilo i važilo u nekom trenutku tokom prethodne decenije. Ali stvari već odavno ne stoje tako. Baš kao što ne stoji teza da postoji neki zakovani „reformski“ i „pro-evropski“ politički blok, suprotstavljen onom „antidemokratskom“, „nacionalističkom“ i „antievropskom“ . Postoje samo birači, obični mali ljudi, višestruko i naizmenično razočarani, opsenjivani i obmanjivani bleštavim kampanjama i krupnim parolama jedne ili druge vrste.

I pre 20. januara se znalo da će pobednika ovih izbora u najvećoj meri odlučiti glasači onih koji na njima nemaju nikakvih šansi, a pre svega narodnjaka. Kada se više-manje međusobno prebiju, odnosno ponište glasovi Milutina Mrkonjića i Čedomira Jovanovića, i kada se mađarski glasovi uglavnom pridodaju Tadiću, ostaje – u ovom slučaju – ogromnih tristotrideset hiljada glasova Velje Ilića, koji odlučuju o pobedniku. (Osim pod teško ostvarivom pretpostavkom da Tadićev štab i kampanja raznih građanskih i evropskih inicijativa izmame na birališta još 200-300 hiljada novih birača i da svi oni glasaju za Tadića.)

Prelomiće, dakle, preostali narodnjaci. (Pri čemu uopšte ne verujem da je, za razliku od Ilića, Koštunica zbog toga baš naročito srećan.) E, sad, ti glasači zbilja predstavljaju malu misteriju. Naime, po svom političkom habitusu, to jest, osnovnim „ideološkim“ uverenjima i egzistencijalnom iskustvu, oni su nesumnjivo bliži turobnom i pesimističnom rusofilu Nikoliću, nego razmahanom i razdraganom evropejcu Tadiću. Oni su Nikoliću daleko bliži i po pitanju Kosova i Evropske unije. A o NATO paktu da i ne govorimo. S druge strane, činjenicom da su u prvom krugu ipak glasali za Ilića, oni su pokazali zavidnu dozu političke lojalnosti i partijske discipline, tako da nije sasvim neosnovano pretpostaviti da bi slično postupili i u slučaju da ih Koštunica i Ilić pozovu da glasaju za svog – ipak – koalicionog partnera Tadića.

Ništa još nije gotovo. Ali je očito da posle ovih izbora više ništa neće biti isto. Kao što, uostalom, već neko vreme u Srbiji uopšte nije isto, samo je ta promena ta razliku od 5. oktobra više evolutivna i manje upadljiva. Zato bi se oni koji se spremaju da narednih dana po Srbiji veštački proizvode referendumsku, „ili-ili“ atmosferu, po principu – ili Evropa, budućnost, progres, mladost i lepota (dakle, Tadić), ili povratak u mračne devedesete, prošlost, izolacija, inat i mrzovolja – mogli grdno prevariti i razočarati ishodom svog referenduma. Na taj način će se, naime, Tadić možda, na jedvite jade, i dokopati pobede – a možda i neće. Ali posle još jedne takve konfliktne, pseudorevolucionarne polarizacije Srbija zasigurno neće biti „stabilna i jaka“.