Колумне Ђорђа Вукадиновића | |||
Николићеви путеви, „гафови“ и топли зец |
уторак, 12. јун 2012. | |
Тешко је рећи ко ће се пре, односно теже навићи на чињеницу да је Томислав Николић нови председник Србије – он сам, део домаће јавности, или тзв. међународна заједница. Заправо, мислим да ће ови последњи имати најмање проблема. Они се претерано не везују за личности него врло прагматично гледају ко је колико „кредибилан“, односно, утицајан и вољан да „испоручи“ оно до чега им је стало. Они ће, дакле, Николића посматрати превасходно из те визуре и неће се много бавити његовом прошлошћу нити биографијом, сем у случају када закључе да би то подсећање могло послужити као нека врста додатног притиска ради веће „кооперативности“. (За почетак, чини се да то неће бити неопходно, то јест, да је Николић свестан како ствари стоје и да неће превише скретати са зацртаног му курса, а шта ће бити касније – видећемо.) Много већи проблем имаће домаћи медији навикнути да Николића третирају као дежурног кандидата за тренинг строгоће и демонстрацију новинарске „храбрости“ и „духовитости“. То не значи да сада више не треба писати о његовим метаморфозама, дипломама и гафовима (и амерички се медији навелико баве биографијама и „бисерима“ својих председника), али значи и да ће медијски посленици, домаћи и страни, убудуће ипак морати мало више да поведу рачуна о томе да пишу о шефу једне државе. С друге стране, и Николић ће морати да схвати да је он сада „званично лице“ Србије, и то највише по рангу, што значи да његови ставови по било ком питању, од Вуковара и Сребренице, до Сирије и Абхазије од сада бити третирани као став Србије и да ту више неће помагати ограде како је у питању „само лично мишљење“ итд. Нити ће му вредети да се, у старом вучићевско-радикалско-СНС маниру калимеровски жали на медијски третман и „неправду“ и кад за то има и кад нема разлога. Наиме, када неко даје изјаву за „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ на тему српско-хрватских односа, он мора имати на уму да ће та изјава увек бити презентована онако како највише одговара хрватској страни и у том погледу не треба бити ни изненађен ни увређен. Не мора Николић то лично знати, али свакако морају они који ће убудуће обављати медијске послове унутар његовог тима. У противном, дешаваће му се оно што се дешавало и раније, али ће сада последице и по њега, а нарочито по углед државе, бити куд и камо веће. Али, да се разумемо, председник Србије, како год се он звао, није ту да испуњава жеље страних амбасадора, нити домаћих медија, већ да, најбоље што уме, представља земљу и брине о националним и државним интересима. И уколико то буде радио биће, наравно, незадовољних, али му се суштински неће имати шта замерити. Не треба да провоцира и никога у окружењу намерно да иритира, али у опис његовог посла свакако не спада то да усрећује лидере у региону, нити да стиче медијске симпатије и аплаузе изјавама које ће годити ушима загребачке и бошњачке јавности и да пише историју по нотама Хашког трибунала. Другим речима, неки од Николићевих многопомињаних „гафова“ – поготово онај да се у Сребреници догодио тежак ратни злочин, али да није било „геноцида“ – нису никакви гафови већ напросто више или мање прецизна формулација онога што Србија и деведесет одсто њених грађана мисле. И што није никакав скандал, а још мање „негирање злочина“, као што се то покушава представити у срединама где се, на пример, „Олуја“ и „Бљесак“ славе као државни празници, а аутори тих колективних прогона читавог становништва са неке територије – јавно и званично – величају као општенационални хероји. Та асиметрија и двоструки стандарди су крст који ће Николић као председник Србије морати да понесе и са њима се избори. Али је за сваку осуду уколико му домаћи медијски и политички кругови, због личне или политичке пизме, то незахвално бреме буду још отежавали, организовали хајке и провлачили га кроз „топлог зеца“. У крајњој линији, уз нешто подразумеваног поједностављења, може се рећи да пред Николићем данас стоје две, односно три опције у погледу спољнополитичког позиционирања, као и евентуалне кохабитационе сарадње са све мање евентуалном владом ДС-СПС и Бориса Тадића. Једна је да се у још погубнијој форми понови оно што смо гледали у случајевима неких претходних „кохабитација“ – да главни ривали наставе да се међусобно боре за примат, саплићу и опањкавају пред лицем домаће и светске јавности, без много смисла, принципа и користи. С тим да и ова борба, опет, може имати два лица. Наиме, (1) оно где се Николић кандидује за „већег (евро)католика од папе – што се мање-више дешавало претходних година, када је реформисани и „бриселизовани“ СНС понекад служио као додатни бич за мамузање и „охрабривање“ претходне владе у ретким тренуцима када она покаже одређене знаке малодушности и малаксавања на „европском путу“ (на пример, након јесењег недобијања статуса кандидата, када је било готово немогуће разликовати критике које су долазиле од стране СНС-а од оних из редова ЛДП-а и НВО сектора). Или, пак, (2) да се, на ужас Штефана Филеа и на радост свих који се надају како ће сада после избора поново угледати „старог Тому“ – што је мање вероватно – Николић још једном преокрене, а ДС још више „ел-де-пе-изује“, па да се сукоб води по старој линији „руска губернија–западна колонија“, из времена пре Николићевог европског заокрета и одвајања од старог јата. И коначно, (3) последња, али најповољнија варијанта била би да се главни актери, поучени личним и колективним искуством, као и трагичним судбинама својих претходника и државе којој су се нашли на челу, дозову памети, то јест, помало „ресетују“ у свом негдашњем спољнополитичком ентузијазму, одрекну сујете и покушају да одреде минимум заједничких националних и државних интереса и да се онда за њих сложно боре у међународној арени, чувајући једни другима леђа и лобирајући за те заједничке интересе свако међу својим иностраним пријатељима и партнерима. (И просто је невероватно и прилично тужно што један толико логичан и природан сценарио, као хипотетички и најмање вероватан, мора да буде поменут тек на крају – уместо да је подразумевано политичко полазиште, па да се само бавимо његовом разрадом и конкретизацијом.) |