Колумне Ђорђа Вукадиновића | |
Николићеви путеви, „гафови“ и топли зец |
![]() |
уторак, 12. јун 2012. | |
Много већи проблем имаће домаћи медији навикнути да Николића третирају као дежурног кандидата за тренинг строгоће и демонстрацију новинарске „храбрости“ и „духовитости“. То не значи да сада више не треба писати о његовим метаморфозама, дипломама и гафовима (и амерички се медији навелико баве биографијама и „бисерима“ својих председника), али значи и да ће медијски посленици, домаћи и страни, убудуће ипак морати мало више да поведу рачуна о томе да пишу о шефу једне државе. С друге стране, и Николић ће морати да схвати да је он сада „званично лице“ Србије, и то највише по рангу, што значи да његови ставови по било ком питању, од Вуковара и Сребренице, до Сирије и Абхазије од сада бити третирани као став Србије и да ту више неће помагати ограде како је у питању „само лично мишљење“ итд. Нити ће му вредети да се, у старом вучићевско-радикалско-СНС маниру калимеровски жали на медијски третман и „неправду“ и кад за то има и кад нема разлога. Наиме, када неко даје изјаву за „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ на тему српско-хрватских односа, он мора имати на уму да ће та изјава увек бити презентована онако како највише одговара хрватској страни и у том погледу не треба бити ни изненађен ни увређен. Не мора Николић то лично знати, али свакако морају они који ће убудуће обављати медијске послове унутар његовог тима. У противном, дешаваће му се оно што се дешавало и раније, али ће сада последице и по њега, а нарочито по углед државе, бити куд и камо веће. Али, да се разумемо, председник Србије, како год се он звао, није ту да испуњава жеље страних амбасадора, нити домаћих медија, већ да, најбоље што уме, представља земљу и брине о националним и државним интересима. И уколико то буде радио биће, наравно, незадовољних, али му се суштински неће имати шта замерити. Не треба да провоцира и никога у окружењу намерно да иритира, али у опис његовог посла свакако не спада то да усрећује лидере у региону, нити да стиче медијске симпатије и аплаузе изјавама које ће годити ушима загребачке и бошњачке јавности и да пише историју по нотама Хашког трибунала. Другим речима, неки од Николићевих многопомињаних „гафова“ – поготово онај да се у Сребреници догодио тежак ратни злочин, али да није било „геноцида“ – нису никакви гафови већ напросто више или мање прецизна формулација онога што Србија и деведесет одсто њених грађана мисле. И што није никакав скандал, а још мање „негирање злочина“, као што се то покушава представити у срединама где се, на пример, „Олуја“ и „Бљесак“ славе као државни празници, а аутори тих колективних прогона читавог становништва са неке територије – јавно и званично – величају као општенационални хероји. Та асиметрија и двоструки стандарди су крст који ће Николић као председник Србије морати да понесе и са њима се избори. Али је за сваку осуду уколико му домаћи медијски и политички кругови, због личне или политичке пизме, то незахвално бреме буду још отежавали, организовали хајке и провлачили га кроз „топлог зеца“. У крајњој линији, уз нешто подразумеваног поједностављења, може се рећи да пред Николићем данас стоје две, односно три опције у погледу спољнополитичког позиционирања, као и евентуалне кохабитационе сарадње са све мање евентуалном владом ДС-СПС и Бориса Тадића. Једна је да се у још погубнијој форми понови оно што смо гледали у случајевима неких претходних „кохабитација“ – да главни ривали наставе да се међусобно боре за примат, саплићу и опањкавају пред лицем домаће и светске јавности, без много смисла, принципа и користи. С тим да и ова борба, опет, може имати два лица. Наиме, (1) оно где се Николић кандидује за „већег (евро)католика од папе – што се мање-више дешавало претходних година, када је реформисани и „бриселизовани“ СНС понекад служио као додатни бич за мамузање и „охрабривање“ претходне владе у ретким тренуцима када она покаже одређене знаке малодушности и малаксавања на „европском путу“ (на пример, након јесењег недобијања статуса кандидата, када је било готово немогуће разликовати критике које су долазиле од стране СНС-а од оних из редова ЛДП-а и НВО сектора). Или, пак, (2) да се, на ужас Штефана Филеа и на радост свих који се надају како ће сада после избора поново угледати „старог Тому“ – што је мање вероватно – Николић још једном преокрене, а ДС још више „ел-де-пе-изује“, па да се сукоб води по старој линији „руска губернија–западна колонија“, из времена пре Николићевог европског заокрета и одвајања од старог јата. И коначно, (3) последња, али најповољнија варијанта била би да се главни актери, поучени личним и колективним искуством, као и трагичним судбинама својих претходника и државе којој су се нашли на челу, дозову памети, то јест, помало „ресетују“ у свом негдашњем спољнополитичком ентузијазму, одрекну сујете и покушају да одреде минимум заједничких националних и државних интереса и да се онда за њих сложно боре у међународној арени, чувајући једни другима леђа и лобирајући за те заједничке интересе свако међу својим иностраним пријатељима и партнерима. (И просто је невероватно и прилично тужно што један толико логичан и природан сценарио, као хипотетички и најмање вероватан, мора да буде поменут тек на крају – уместо да је подразумевано политичко полазиште, па да се само бавимо његовом разрадом и конкретизацијом.) |