Nije li sve ovo malo čudno?

Ne znam. Stvarnost je obično kompleksnija od onoga kako se prikazuje i zato neću da kažem da je sve baš zaista tako kao što liči da jeste. Drugim rečima, ne mogu baš sto posto da tvrdim da je sve ovo sa izborima i postizbornim pregovorima oko vlade bila obična farsa – mada se mora priznati da na to veoma liči.

Nije li, naime, pomalo čudna sigurnost sa kojom su doslovno svi politički “čimbenici” Koalicije za evropsku Srbiju, kako oni najviši, tako i oni srednjeg i lokalnog ranga, od samog početka bili apsolutno ubeđeni da nema ništa od tzv. nacionalne vlade, i da su pregovori između koalicije oko SPS sa radikalima i narodnjacima samo zamajavanje dok se ne pripremi scena, odnosno dok se javnost i SPS-ovo biračko telo koliko-toliko ne priviknu ne na ovu, već odranije dogovorenu varijantu. I to su govorili ne samo javno, što bi se onda moglo tumačiti i kao svojevsrno spinovanje i pritisak na kolebljive socijaliste, nego i nezvanično, uveravajući neobaveštenog i naivnog sagovornika kako je ta stvar “odrađena” još poodavno, a najkasnije sa poslednjim predsedničkim izborima. Možda to i nije tako, ali, pošteno govoreći, nije li ipak malo čudno kako se to Palma preko noći premetnuo u EU-manekena i kako su ljuti miloševićevci tako brzopotezno poleteli u naručje Tadića, Mantera i evro-atlantskih integracija?

Ne mogu, razume se, zasigurno da tvrdim kako DSS, odnosno Vojislav Koštunica, zapravo, nije baš preterano ni umirao od želje da pravi vladu sa radikalima, Palmom i Krkobabićima, odnosno, da su mnogi u DSS-u gotovo odahnuli kada se videlo da socijalisti odlaze na drugu stranu. Možda to, na prvi pogled, deluje neverovatno, ali kako drugačije shvatiti ovaj, takoreći, filozofski mir sa kojim se, izgleda, u DSS-u suočavaju, ne sa odlaskom u opoziciju – to jeste, ili bi barem trebalo da bude normalna stvar – već sa trijumfom politike koju su oni žigosali kao protivnu interesima države i praktično izdajničku. Drugim rečima, ili su preterivali i grešili tada – ili su, pak, nedopustivo indolentni sada.

Ako se može razumeti zašto se Boris Tadić gotovo majčinski trudi oko odbrane moralnog lika Ivice Dačića (“Kao što su i rekli, oni su najpre pokušali da se dogovore sa DSS-om”), ostalo je potpuno misteriozno zbog čega je i DSS faktički i š ao na ruku ovoj evro-romansi. Zašto nije javno rečeno šta je sve Dačiću bilo nuđeno da bi se videlo da je ta ponuda manje-više slična kao i ona Tadićeva? (A ako nije bila slična, pitanje je – zašto nije bila?) Zašto su saopštenja iz DSS-a poslednjih nedelja delovala tako kao da se po svaku cenu želelo uklopiti u već najavljeni Palmin i Dinkićev tajming i olakšati Dačićeva demokratska tranzicija? Zašto su se pre zvaničnog prekida pregovora narodnjački političari upuštali u – kolumnistima i karikaturistima primerenije – zajedljive procene zahteva PUPS-a, ili ekspertskih kapaciteta pravnog tima Jedinstvene Srbije? Zašto nisu pokušali da u poslednji čas možda ipak pridobiju socijaliste nekom atraktivnom ponudom? Ili , ako je to, kao što tvrde, bilo nemoguće, zašto ih objavljivanjem te primamljive ponude, makar ne raskrinkaju pred licem javnosti i njihovim biračkim telom? Ako su u DSS-u bili vođeni željom da ne deluju kao napuštena mlada – neozbiljno je i neprimereno značaju i veličini uloga. A ako su, pak, samo želeli da čuvaju obraz i principe – bojim se da su se malčice kasno setili.

Ne mogu, isto tako, apsolutno da tvrdim kako je Boris Tadić sve ovo već ranije dogovorio sa nadležnima u Briselu, Njujorku i Vašingtonu. Ali, nije li ipak čudno da su, kao što sam već svojevremeno napisao, “svi malo bolje obavešteni novinari i špijuni još krajem novembra prošle godine znali tačan datum predsedničkih izbora, kao i dan proglašenja kosovske nezavisnosti”? I da li mu zaista nije palo napamet kako između tih datuma postoji neka veza i da je, najblaže rečeno, nepristojno primati političku podršku od EU i SAD upravo u trenutku dok nam uzimaju deo teritorije i pri tome nas još dodatno ponižavaju svojim ciničnim i zaumnim obrazloženjima kako to čine iz prijateljskih pobuda i u našem interesu?

Da li je moguće da Tadić ne vidi kako je ova otežana međunarodna pozicija Srbije o kojoj je govorio nakon poslednje sednice Saveta bezbednosti u direktnoj vezi sa onim što je on lično činio i govorio poslednjih meseci? Poenta je, naime, da je Srbija tokom 2007. pa i 2006. godine, posle dužeg vremena, barem u tom spoljnopolitičkom smislu, ličila na normalnu državu. Postojao je makar privid nacionalnog konsenzusa i postojala je korektna saradnja između vlade, predsednika i opozicije povodom najvažnijih državnih pitanja (ustav, Kosovo, EU-integracije). I sve je to za ovih šest meseci otišlo u paramparčad i neće biti sastavljeno nikakvim kvazi-pomirenjem zaraćenih frakcija sa osme sednice, nikakvom holivudskom idilom Tadićevih demokrata i Dačićevih socijalista – pa čak ni (“sabornim”) svesrpskim koktelom na travnjaku britanske ambasade.