Ni Kosovo, ni Evropa

„Ako te ikad zaboravim Kosovo, neka me zaboravi desnica moja...“ Ova parafraza drevne jevrejske zakletve (koja se, uzgred rečeno, u jevrejskom slučaju pokazala prilično efikasnom) prostrujala je pre godinu dana kroz naše mobilne telefone, a i ovih dana će verovatno biti aktuelizovana povodom prve godišnjice proglašenja kosovske nezavisnosti. Kosovo, doduše, nismo zaboravili. Ali, pošteno govoreći, nismo mnogo ni učinili za njega. Na stranu što su nas nove muke, od izborne groznice, do ekonomske krize i još pre dve godine nam najavljenog pokretanja „vojvođanskog pitanja“, neprestano odvlačile pažnju na druge teme.

Danas imamo 54 zemlje koje su priznale Kosovo, a među njima su čak 22 članice Evropske unije, gotovo svi naši susedi, kao i – sa izuzetkom BiH – sve bivše jugoslovenske republike. Imamo Euleks i postepeno izvlačenje kosovskog pitanja iz nadležnosti Ujedinjenih nacija i domašaja ruskog veta. Imamo „Kosovske snage bezbednosti“, formirane prema planu Martija Ahtisarija i uz aktivnu podršku NATO-pakta. Imamo čestitku Baraka Obame rukovodiocima „multietničkog, nezavisnog i demokratskog Kosova“. Imamo desetine evropskih i svetskih zvaničnika koji u svom programu prilikom posete regionu imaju ucrtanu posetu Kosovu i ohrabrenje tamošnjim „demokratskim procesima“ i „postignutom napretku“. Imamo nekoliko zvaničnih rezolucija i mnoštvo nezvaničnih političkih izjava u kojima se Beograd i Priština pozivaju na saradnju i „uspostavljanje dobrosusedskih odnosa“.

A šta imamo na drugoj stani? Najblaže rečeno, više nego skroman saldo kakvih-takvih uspeha. Proces priznavanja Kosova ipak teče znatno sporije nego što su se to nadali u Prištini i nego što se očekivalo u Vašingtonu. A i da bi se stiglo do ovoliko priznanja SAD su morale da ulože neproporcionalno mnogo energije i, s obzirom na značaj teme, gotovo nepristojnu količinu pritiska, štapova i šargarepa.

Ulaz Kosova u međunarodne organizacije odvija se otežano i za sada se – izuzimajući one finansijske, u kojima im je članstvo obećavano čak i po svojevremenom predlogu vlade Srbije – čini da ni aktuelna srpska vlast na tom planu neće moći i hteti previše da popušta. Odnosno, čini se da i po cenu napuštanja konferencijskih sala ni ubuduće nećemo prihvatati prisutvo kosovskih delegacija ukoliko one ispred sebe nemaju barem onu skromnu „UNMIK“ oznaku.

I napokon, naš najveći diplomatski uspeh, imamo ogromnom većinom glasova donetu odluku Generalne skupštine UN da se slučaj proglašenja kosovske nezavisnosti razmotri pred međunarodnim sudom pravde – što jeste značajan spoljnopolitički poen, za koji možemo da zahvalimo koliko agilnosti mlađanog ministra spoljnih poslova, toliko i atmosferi stvorenoj nakon letošnjeg rusko-gruzijskog sukoba.

Sve u svemu, na jednoj strani sve sami jasni i bolni udarci, a na drugoj – samo jedna, i to uslovna pobeda, takoreći, vrabac na grani, pobeda koja će tek morati da bude verifikovana u jednom komplikovanom sudskom procesu tokom ove i naredne godine. I to bi otprilike bio trenutni bilans aktuelnog „kosovskog boja“, u kome je jedna strana uložila sve svoje političke, materijalne i duhovne resurse, a druga „sva diplomatska sredstva“ – a i među njima samo ona najmekša i najbezazlenija.

Zato, hajde da se ne obmanjujemo. Koliko je ko u tu stvar uložio, takvi su mu i rezultati. A od strane albanskih zvaničnika niko nije izjavljivao da „nije važan status, već to kako ljudi na Kosovu žive“. Na do krvi zavađenoj kosovskoj političkoj sceni nema ni jedne partije koja bi bila spremna da prihvati „mirnu reintegraciju“ u srpski politički prostor. Nema ni jednog jedinog albanskog političara koji ne brine zbog opasnosti od „podele Kosova“ i ne protivi se bilo kakvim nagoveštajima srpske autonomije severno od Ibra. A nisam primetio ni da ima onih koji smatraju da su nezavisnost Kosova i proces evropskih integracija „podjednako važni procesi“.

Naravno, pred albanske lidere i građane na Kosovu se takva dilema („nezavisnost – ili Evropa“) ni ne postavlja, ali nema nikakve sumnje u to šta bi bio njihov odgovor kada bi se slučajno postavila. A u Srbiji?!

Čuda su naravno moguća. Otud nije sasvim isključeno da se, kojim srećnim sticajem okolnosti, u nekoj doglednoj budućnosti ova stvar možda može i malo preokrenuti. Ali u ovom trenutku je teško zamisliti bilo kakav drugačiji, a pogotovo povoljniji ishod po srpsku politiku od onog koji bi mogao stati u formulu „ni Evropa – ni Kosovo“. A ima tu i neke pravde. Narod koji nije u stanju da napravi jasan izbor između teritorijalnog integriteta i istorijskog identiteta, s jedne, i članstva u jednoj – doduše, važnoj – međunarodnoj asocijaciji, s druge strane (drugo je, pak, pitanje odnosa snaga i izbor sredstava kojima se ta borba za suverenitet i identitet vodi), dakle, ko nije u stanju da napravi izbor između ta dva „prioriteta“ zaista zaslužuje da izgubi i jedno i drugo.