Ni Evropa se ne sipa u traktor

Mogao bih sada jalovo seiriti nad činjenicom da je podrška ulasku Srbije u EU danas manja nego ikad. Dobro. Bio sam u pravu. Bili su i neki drugi. Ali šta sa tim?

Ne radi se tu samo o poznatoj sudbini pevca koji prerano zakukuriče, nego još više o osećaju da šta god čovek govorio i pisao karavani prolaze, neki scenario se odvija i neki plan realizuje. Ako za to postoji podrška naroda, utoliko bolje. Ako je nema, ili ako se ta podrška u međuvremenu izgubi, bože moj. Uostalom, „lideri treba da vode, a ne da se povode“, „setimo se kako je to Đinđić rešavao“, „nećemo valjda robovati populizmu“ itd.

Zato sa podeljenim osećanjima, bez euforije, ali i potcenjivanja, pratim ono što su u poslednje vreme na sve strane počeli da izjavljuju Ivica Dačić, Vuk Jeremić, Rasim Ljajić, Dragan Đilas, zaključno sa doskora poslednjim briselskim Mohikancem Božom Đelićem. Šta je poenta i suština svih tih istupa? Pa upravo ono što smo ja i prokazani „novi srpski politički mislioci“ godinama tvrdili, ali se na to slabo ko obazirao. Zavlače nas, pritiskaju i ucenjuju svim i svačim, i sa svih strana. Od zahteva za ukidanje „paralelnih institucija“ na severu Kosova i insistiranja na održavanju „parade ponosa“, pa sve do konkretnih imovinsko-pravnih pitanja, kao što je vlasništvo nad pojedinim zgradama ambasada ili poslednji zakon o restituciji i pitanje vraćanje imovine licima koja su služila u okupatorskim jedinicama za vreme Drugog svetskog rata.

Zapravo, kada vidim šta se sve čini i kako se prema nama odnose, onda me je čak i pomalo sramota što podrška EU u Srbiji nije još mnogo manja (na primer, na nivou one koju ima NATO). Zato mislim da bi se u budućnosti trebalo ozbiljno pozabaviti ne toliko razlozima opadanja podrške ulasku u EU, nego razlozima zbog kojih je ta podrška u Srbiji još uvek ovako relativno visoka.

A što se samog pada tiče, nema tu previše misterije. Domaći evrofili to krajnje pogrešno i tendenciozno objašnjavaju analogijom sa drugim zemljama-kandidatima, od Hrvatske pa do bivših članica Varšavskog pakta, gde je kada se primakao trenutak prijema, a ono što je bilo daleko postalo blizu, podrška članstvu u EU takođe rapidno opadala. Međutim, s obzirom da Srbija još nije ni blizu ulasku u Uniju i ovih dana se tek raspravlja o tome da li će uopšte biti pripuštena u čekaonicu, jasno je da ovaj razlog otpada i da se radi o nekim drugim faktorima.

Jedan od stvarnih razloga srpskog malaksalog evroentuzijazma jeste kontinuirano bahato i ucenjivačko ponašanje briselske administracije i nekih od najmoćnijih članica EU prema Srbiji. Nije slučajno što su u srpskim medijima i javnosti  poslednjih godina gotovo sinonim za EU postali Jelko Kacin i Doris Pak, čiji se angažman tokom decenija jugoslovenske krize teško može kvalifikovati drugačije nego kao pristrasan i otvoreno antisrpski. Razume se, specifična politička težina ni Pakove ni Kacina kao osvedočenih pro-hrvatskih i pro-kosovskih lobista nije prevelika, ali su, nažalost, na kraju i zvanični stavovi Brisela i vodećih članica Unije prema Srbiji često bivali veoma blizu onome što su ovo dvoje prethodno govorili i najavljivali.

Pritom je delovao još jedan značajan faktor: tu dugotrajnu aroganciju su naša politička elita i mediji dugo zataškavali, možda u želji da se građanstvo ne razočara u EU, pa su se pravili da aroganciju i ucene ne primećuju sve dok nisu prelile čašu. (Kosovo je u tom prelivanju bilo značajan faktor, ali ne mislim da je jedini, pa čak ni najvažniji.) Toliki pritisak pre ili kasnije mora da izazove neki otpor i reakciju, pre svega u javnosti, među običnim građanima, a onda i među onima koji pretenduju da ih ti građani biraju. A možemo samo nagađati koliko su toj reakciji i „osvešćenju“ doprineli ovi sve bahatiji pritisci, a koliko, pak, ekonomska kriza i ubrzano približavanje novih izbora.

Ipak, možda najvažniji razlog poraslog srpskog evroskepticizma jeste činjenica da EU u očima prosečnog građanina Srbije sve manje liči na obećani raj s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih godina, odnosno, sve manje nalikuje na onu idiličnu sliku kakvu smo delimično gledali, a delimično su nas u njenu realnost godinama ubeđivali – od EU-fondova sponzorisani – domaći mediji i političari. EU danas definitivno nije mesto gde padaju pečene ševe i "carstvo gde caruje drugarstvo". Tačnije, nije to nikada ni bila, ali je od izbijanja ekonomske krize i početka grčke dužničke agonije to postalo više nego očigledno i potpuno transparentno.

Iz srpske perspektive, Unija je svoju magnetnu privlačnost počela da gubi još od kada su članice postale Bugarska i Rumunija, zemlje koje se u srpskoj javnosti tradicionalno, s razlogom ili bez razloga, doživljavaju kao društva koja su civilizacijski i kulturno ispod nas.

Najzad, ne treba zaboraviti ni to da je vladajuća elita najmanje jednu deceniju intenzivno igrala i zloupotrebljavala tu evro-kartu, nekoliko je izbora („avansno“) dobijeno igrajući na nju i obećavanjima kula i gradova u trenutku kada uđemo u EU, kad postanemo kandidat, kad podnesemo aplikaciju, kad potpišemo SSP, kad dobijemo studiju izvodljivosti itd. pa se ta karta već prilično izlizala i potrošila od silne (zlo)upotrebe.

Svojevremeno je Dragan Marković Palma, nakon izjave da se „patriotizam ne može sipati u traktor“, preko noći postao junak „evroreformske“ Srbije, zbog čega su bili spremni da mu oproste i „ružnu prošlost“, i Betovena i Šopena, i žirafu i homofobiju. A sećam se i da je Dragoljub Mićunović, još sredinom prošle decenije, gunđajući povodom Koštuničine opsesije konstitucionalnim pitanjima, slavodobitno izjavljivao kako se „ustav ne može mazati na hleb“.

E, pa mislim da je apsolutno krajnje vreme da se jasno i glasno kaže da se, bogme, ni Evropa takođe ne maže na hleb i ne može sipati u traktor. A pogotovo se to ne može činiti sa beskonačnim obećanjima, „evro-agendama“, „perspektivama“ i „mapama puta“. Dakle, neophodno je to saopštiti, „urbi et orbi“, i da se iz toga što pre izvuku adekvatne političke konsekvence. Pri čemu mi je prilično svejedno da li će te konsekvence izvući neka nova, buduća i još nevidljiva politička snaga, ili, pak, kao što to obično biva, neki aktuelni, bilo iskreni, bilo oportunistički „preobraćenici“, „pokajnici“ i „svedoci saradnici“ iz redova sadašnje političke elite.