Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
NATO ž(m)urke u Beogradu |
četvrtak, 23. jun 2011. | |
Nije to od presudnog značaja, ali ipak nije ni sasvim beznačajno. Naime, veoma bih voleo da znam da kako te stvari funkcionišu, to jest, da li smo se mi „sami od sebe“ ponudili za domaćina prošlonedeljne „strategijske vojne konferencije za partnere“, ili su nas Amerikanci najpre „lepo zamolili“ i objasnili da je to odlična ideja i da treba da se kandidujemo. Poznajući domaće aktere, nije isključeno ni jedno ni drugo.
Budući da je više nego jasno šta mislim o održavanju u Beogradu jednog ovakvog skupa (a mislim, razume se, sve najgore), skrenuo bih samo pažnju i na dve „kolateralne koristi“ od ove najnovije spoljnopolitičke bruke. Naime, u strahu od reakcije naroda i masovnijih izliva nezadovoljstva, svi predstavnici vlasti koji su se tim povodom pre konferencije oglašavali, od načelnika generalštaba do ministra odbrane, prosto su se utrkivali u tome ko će pre, bolje i više naglasiti kako ovo nije nikakav „NATO samit“, da je Srbija „vojno neutralna zemlja“ i da se u tom pogledu ni nakon ovog skupa (u organizaciji „Savezničke komande za transformaciju“) ništa neće promeniti. Tako nešto, recimo, od ministra vojnog ranije zaista nismo mogli da čujemo. Naprotiv. Ministar Šutanovac godinama nije propuštao priliku da direktno i indirektno reklamira NATO, hvali „NATO standarde“ i vajka se što zbog one zlehude skupštinske deklaracije o neutralnosti, naše integrisanje u ovaj elitni klub ne može biti i čvršće. Uz šta bi, po pravilu, išlo i jedno obećavajuće i nadežno „za sada“. No, kako se skup primicao kraju, tako su maske počele da se skidaju, a lokalne pro-NATO snage bivale sve osokoljenije, pa se i reč NATO polako počela vraćati u naziv konferencije. Štaviše, izvesni Branko Miljuš, novi direktor novog „Presa“, na „novoj“ B92 objašnjavao je da „možemo biti ponosni“, i da je održavanje pomenute konferencije, „izraz poverenja i svojevrsni kompliment“, dok je predsednik Atlantskog saveta Srbije Vladan Živulović gotovo egzaltirano kliktao kako je u pitanju „velika čast za Srbiju“. Doduše, ako pogledamo zemlje u kojima je ova konferencija do sada držana i vidimo da su Makedonija i Albanija bili dva od četiri dosadašnja domaćina, postaje očigledno da razloga za ponos ima veoma malo. Naime, radi se o polupropalim i neuspešnim državama – čak i po balkanskim kriterijumima – kojima samo NATO perspektiva, odnosno maksimalno podvlačenje pod ameriški strateški kišobran obezbeđuje kakvu-takvu stabilnost. Dakle, nije to nikakva čast, nego pre pobednička demonstracija onima koji su pre nešto više od jedne decenije usudili da se suprotstave, u tom času, najvećoj vojnoj sili u istoriji. (A, delom, i mala demonstracija Rusiji.) Bilo kako bilo, postoji još jedan potencijalno pozitivan momenat od ove – da još jednom naglasimo – simboličke i političke sramote. Naime, sve ovo što se događalo sa i oko beogradskog samita „NATO i partneri“ jasno je i kao na dlanu pokazalo snagu i domete ovdašnje nacionalne i patriotske opozicije (navodnike staviti po nahođenju). Jedni zato što ne žele, drugi zato što nemaju snage, treći zato što ne smeju... Ali reakcija zvanične, parlamentarne opozicije bila je više nego bleda i samo da taj atribut već nismo potrošili na vlast, slobodno bi se moglo reći – takođe prilično sramna. Pri čemu je teško reći šta je zapravo gore. Ako su namerno držali nizak profil protesta i odradili ga samo onako reda i političkih poena radi – ili ako čak ni na ovakav povod nisu bilu u stanju da organizuju masovnije demonstracije. Čovek ne može a da se ne zapita – da li možda upravo ovakva opozicija odgovara našim domaćim i inostranim „vladarima“? Da li upravo takav DSS koji, sa sve partnerskim organizacijama i resursima do juče vladajuće partije, ne može da napuni čak ni omaleni plato ispred Filozofskog fakulteta, i koji ne može da napravi ni jedan pristojan anti-NATO protest na Trgu Republike, ako već ne masovnu uličnu šetnju, ili demonstracije na mestu održavanja skupa – da li takav DSS predstavlja bogom danu „radikalnu opoziciju“ u vremenima krize, to jest, opoziciju koja, sviđalo se to kome ili ne, definitivno ne može biti realna politička snaga i alternativa. (I to se neće promeniti bez obzira na to sa koliko „anti-lajkova“ po internetu zasipali ovu i slične konstatacije.) Ali ovoga puta se ni radikali nisu istakli. S obzirom na radikalnost i čvrstinu njihovog anti-NATO opredeljenja moglo se očekivati da će makar oni pokušati nešto više od jednog usiljenog poslaničkog hepeninga pred zgradom predsedništva. A od onih najvećih – ukoliko se SNS još uopšte može računati u nacionalnu opoziciju – nije se moglo čuti čak ni toliko, to jest, oni o NATO konferenciji u Beogradu nisu bukvalno ni zucnuli. Sve u svemu, vlast nas je još jednom ponizila ovim nepotrebnim skupom. Baš kao što su to, samo na drugi način, učinili i gej paradom, rezolucijom u Generalnoj skupštini, jednostranim izvinjenjima... A opozicija je, pak, još jednom pokazala da nijednu od tih stvari nije u stanju ili ne želi da spreči. Znam da će mnogi reći – to je jasno, to smo već znali, to je naša realnost i tu se ništa ne može. E, sad, možda ne može, a možda i može – uz dosta truda, pameti i volje. Ovo je bila dijagnoza. Ako je ona nesporna, i ako se oko nje složimo, tek onda možemo razgovarati o terapiji i eventualnom rešenju. *Boldovani delovi teksta nisu objavljeni u redovnoj kolumni autora u Politici. |