Može biti samo jedan

Znam da će izborni štabovi sve učiniti da se ovo stanje promeni, ali je više nego očigledan nizak nivo izbornog entuzijazma u Srbiji, iako je od raspisivanja predsedničkih izbora prošlo već skoro mesec dana. Čak i zbunjeni srpski birači kao da nekako osećaju da su ovo izbori kad im vreme nije. I pri tom uopšte ne mislim na zimu i silne verske i ostale praznike. Naravno da je kampanja prekratka, ispresecana danima praznovanja, slave i nerada. Ali kamo sreće da je to najveći problem. Da se ne lažemo, brine me entuzijazam sa kojim je raspisivanje ovih izbora propraćeno u Briselu, Prištini i «regionu». Brine me i, najblaže rečeno, tragikomična činjenica što, po svemu sudeći, pre izbora neće biti bukvalno ni jednog sučeljavanja predsedničkih kandidata, niti ozbiljne debate.

Samo ilustracije radi, kandidati za osvajanje republikanske i demokratske nominacije za kandidata na predsedničkim izborima u SAD su još pre prvog kruga preliminarnih izbora imali dvocifren broj ozbiljnih TV duela, gde su do u sitna crevca preslišavani i međusobno suočavani. A do američkih izbora ima još skoro godinu dana. Ali uz sve više-manje opravdane primedbe, izbori su tu i niko se više ne može ponašati kao da ih nema – ili da ga se ne tiču. A druga je stvar što su se u međuvremenu neki možda malo i pokajali.

Ono što u svemu ipak raduje jeste činjenica da se izbori u Srbiji, baš kao ni u bilo kojoj drugoj zemlji, više ne mogu dobiti bez jedne elementarno patriotske priče. Niti se bez toga na njima uopšte može biti iole ozbiljan kandidat. Drugo je sad pitanje koliko je ta retorika iskrena, šta će se posle dogoditi i kakva će se politika zaista voditi. Lažna obećanja i predizborna brda i doline nipošto nisu samo naša lokalna specijalnost. Više ili manje bezočno se laže u predizbornim kampanjama širom belog sveta. Laže se, što bi rekao pesnik, od «Aljaske do Australije». Laže se i u Americi i u Rusiji. I u Evropskoj uniji, i u Gruziji. A ponegde – kao što smo ovih dana videli u Pakistanu i Keniji – bogme i ubija.

Lagao je Bil Klinton povodom Kosova i povodom Monike Levinski. Lagao je novoobraćeni katolik Toni Bler – baš kao i «ponovorođeni» hrišćanin DŽordž Buš – povodom iračkog oružja za masovno uništavanje. Nesrećni mađarski premijer Đurčanji postao je planetarni izuzetak i zamalo žrtva samo zato što je, mlad i neiskusan, svoju laž javno priznao u (skriveni) mikrofon. Zapravo, u postmodernom političkom novogovoru više i nema mesta za laž i istinu. Iz straha od fanatizma koji uz nju – navodno – ide, od istine se u politici već odavno odustalo, a laž je u međuvremenu dobila nova, politički korektna imena kao što su »spinovanje», «kampanja», «politički marketing»... Po mišljenju pisca ovih redova, nema gotovo nikakve sumnje da će demokratija na svetskom planu morati da doživi temeljnu prepravku, ili će se, u protivnom, suočiti sa teškom krizom legitimiteta koja već kuca na vrata. Ali to je globalni problem. Vratimo se našem jadu.

Kako, dakle, stoji stvar sa istinom u aktuelnom srpskom političkom kontekstu? Iako će na predstojećim izborima voditi ljutu bitku, sa mnogo uzajamnih optužbi i uz sve one strašne «ili-ili» alternative, istina je da ovih predsedničkih izbora ne bi ni bilo da se prethodno oko njih nisu sporazumeli demokrate i radikali. A istina je i da se prilikom tog dila neko ljuto prevario. Jer predsednik može biti samo jedan. Istina je, takođe, da će o pobedniku ovih predsedničkih izbora na kraju odlučiti oni koji su ih najmanje želeli i koji će od njih imati potencijalno najviše štete. Dakle, Koštunica i narodnjaci. Već letimični pogled na rezultate prošlogodišnjih parlamentarnih izbora o tome jasno govori. (Prema većini istraživanja, političke turbulencije za poslednjih godinu dana nisu donele veću i trajniju promenu političkog raspoloženja – osim što su radikali i demokrate porasli za po nekoliko procenata.) Dakle, DS i G17Plus imaju zajedno otprilike koliko i radikali (negde oko milion i stopedeset do milion i dvesto hiljada). SPS i LDP su prošlog januara takodje bili podjednaki (227304 i 214028 glasova). Ostaje, dakle, oko 660 hiljada narodnjačkih glasova koalicije DSS/NS (uz još oko 300 hiljada glasova SPO, penzionera, i nacionalnih manjina). Tako da će predsednik Srbije, po svemu sudeći, ipak biti onaj koga zaokruži Vojislav Koštunica, odnosno, njegovo, pomalo istrošeno, ali još uvek respektabilno glasačko telo. No, istina je i da bi se, ukoliko Koštunica ne prelomi pametno i na vreme, njegovo biračko telo moglo i samo «prelomiti» i prepoloviti.

Najzad, jedna od važnijih istina je svakako i to da ni Tomislav Nikolić u slučaju pobede ne bi mogao voditi politiku mnogo drugačiju od onoga što Boris Tadić danas u kampanji GOVORI. Istina je da i Boris Tadić, da bi uopšte imao šanse da pobedi, danas mora da govori mnogo od onoga što je Tomislav Nikolić – ili barem Vojislav Koštunica – govorio juče. Drugim rečima, hoću reći da je manevarski prostor koji je u ovom trenutku još otvoren pred srpskom politikom realno vrlo uzak i da naprosto ne dopušta preveliku polarizaciju. Sem, naravno, u u svhu političkog marketinga, da ne kažemo – laži. Ili, pak, političkog suicida, koji, za nadati se, valjda još uvek nije na dnevnom redu. Zato odmah da bude jasno: Srbija iz različitih razloga danas ne može biti ni «NATO-kolonija», niti «ruska gubernija». I uopšte ne želi mirno da se odrekne Kosova, bez obzira na više ili manje (ne)privlačne briselske «šargarepe» Havijera Solane i Olija Rena. A ako smo se oko toga zaista (ali ZAISTA) sporazumeli, onda možda – sem, naravno, za same kandidate – i neće više biti baš toliko i sudbinski važno ko će pobediti na predstojećim izborima.