Milošević i Putin, Novorusija i RS(K) – smisao i granice jedne analogije

Srbija i Rusija! Milošević i Putin! To je ta „jeretička“ asocijacija koja se, s jedne strane, prosto nameće i od koje se, istovremeno, gotovo panično beži i otklanja. To je poređenje koje svih ovih meseci, od izbijanja ukrajinske krize, neprestano prave zajednički srpski i ruski neprijatelji. Ali takođe i mnogi dobronamerni posmatrači, zabrinuti da bi Putin i Rusija na kraju mogli podeliti žalosnu sudbinu Srbije i Miloševića.

Najlakše je, ali i najpovršnije reći: ma, nema to nikakve veze, drugo je vreme, drugi su akteri, uostalom, pogledajte samo koliko je Rusija – uprkos svemu – velika i moćna, a koliko je Srbija beznačajna i mala.

Međutim, kada pogledamo regionalne proporcije i odnose, a posebno kada pogledamo tretman koji još od pripajanja Krima, a naročito poslednjih dana, posle pada malezijskog aviona na istoku Ukrajine, u tzv. svetskom (čitaj, zapadnom) javnom mnjenju imaju Rusija i njen lider, asocijacija je neizbežna. Pri čemu se Putin javlja kao Milošević, Igor Strelkov kao neka kombinacija Kapetana Dragana, Milana Martića i Ratka Mladića, a Donjeck i Lugansk kao Krajina. Odnosno, u toj asocijaciji jedina neizvesnost bi bila to da li će Rusi na ukrajinskom istoku podeliti sudbinu „Republike Srpske Krajine“ u Hrvatskoj, ili – u optimističkoj varijanti – ipak proći bolje, tj. institucionalizovati se otprilike kao „Republika Srpska“ unutar BiH.

Da, Rusija je velika, mnogo veća od Srbije. Ali velika je i Ukrajina, mnogo veća od Hrvatske i BiH. Da, odnos Rusa i Ukrajinaca nije identičan odnosu Srba i Hrvata (možda bi se pre mogao uporediti sa odnosom Srba i Crnogoraca, ili, još pre, Srba i Makedonaca). Ali, nažalost, upravo na fonu aktuelnog sukoba u Ukrajini, odvija se dovršetak procesa intenzivne nacionalne homogenizacije i „ukrajinizacije“ koja bi vrlo brzo mogla dovesti do toga da Rusija i „moskalji“ u najvećem delu te zemlje imaju status i tretman koji su imali Srbi u Zagrebu i Sarajevu početkom devedesetih godina. Da, „međunarodna zajednica“ nije homogena, Rusiju nije lako izolovati, a Nemačka pokazuje nagoveštaje da nije sklona radikalizaciji i totalnom zahlađenju sa Moskvom. Ali i Srbi su devedesetih tu i tamo imali prijatelje, kao i nadu da se ni na Zapadu (u Parizu i Londonu) svi ne slažu sa agresivnom politikom prema Srbiji, bombardovanjem i sankcijama. (I uopšte se ne bih iznenadio ukoliko se i ovo aktuelno „uzdanje u Nemačku“ ispostavi kao zaludan i štetan posao.)    

Usled svih ovih događaja, u prilično nezahvalnoj poziciji našla se i zvanična srpska politika, koja se Miloševića i njegovog zaveštanja već odavno zvanično i suštinski odrekla (a o „Republici Srpskoj Krajini“ da i ne govorimo), želi najbolje odnose sa Zapadom, „bezalternativno“ teži ulasku u EU – dok Putina i Rusiju (bar zvanično) voli i podržava. Što sve skupa neodoljivo liči na politički galimatijas i šibicarenje koje se na kraju po zvanični Beograd neće ni srećno, a ni časno završiti. No, pored vladajuće trojke, na muci se našao i jedan deo tzv. patriotske javnosti, koji je Miloševića davno apsolvirao kao „komunistu“ i „izdajnika“, i sada sa nelagodom gleda na njegovu, faktički, globalnu rehabilitaciju i reafirmaciju, pogotovo u Rusiji – te sada pada u iskušenje da za izdajnika proglasi i samog Putina, ili, pak, da koriguje svoje prethodne previše krute stavove o Miloševiću.

Zapravo, suštinska dilema koja se, barem iz srpskog ugla, postavlja u vezi sa analogijom Milošević-Putin jeste to da li govorimo o Miloševiću kao žrtvi „novog svetskog poretka“, borcu za političku i ekonomsku nezavisnost svog naroda, koji se hrabro suprotstavio Imperiji na vrhuncu njene moći i za to bio surovo kažnjen. Ili govorimo o kolebljivom partijskom aparatčiku koji se nije snašao u istorijskim okolnostima i koji je, zarad svoje vlasti i svojih pogrešnih procena, proćerdao ogroman nacionalni kapital i izgubio i ono što se možda nije moralo izgubiti. Problem je što obe ove suprotstavljene slike imaju svoje uporište, svoje argumente i svoje ljute zastupnike. No, to je ipak lokalna srpska antinomija, koja nema mnogo veze sa aktuelnim procesima i Miloševićem kao globalnom metaforom.     

Nema, naravno, sumnje da su Putin i Rusija mnogo jači, a – ja bih rekao – i mnogo neviniji za događaje u Ukrajini i na prostoru bivšeg SSSR-a, nego što su Milošević i Srbija bili u slučaju bivše Jugoslavije. (A što, opet, nipošto, ne znači da su Milošević i Srbija bili krivi u onom smislu i meri u kojima im se to nastoji pripisati presudama Haškog trubunala, ili u zajedničkim „postkonfliktnim“ istorijskim udžbenicima koje pišu lokalne nevladine organizacije.) Spontano ili namerno, planski ili stihijski, Rusija je u raspad Sovjetskog Saveza ušla potpuno drugačije od Srbije i svojevremeno su mnogi u Beogradu pomišljali da je to bolji način, prebacujući Srbima i Miloševiću što su „srljali“, i što „nisu bili mudri kao Rusi i Jeljcin“. (Po mom mišljenju, ta „mudrost“ je najverovatnije bila izraz slabosti i geopolitičkog poraza, pa i direktne izdaje. Mada se, teoretski, mogla tumačiti i kao neka defanzivna, „kutuzovljevska“ strategija – da se primiri, sačeka dok se malo ne ojača i ne promene okolnosti.)

U svakom slučaju, za razliku od Miloševićeve Srbije, Rusija se pomirila sa raspadom zemlje, zapravo, čak ga je na neki način i inicirala, i naizgled mirno prihvatila činjenicu da se dvadesetak miliona etničkih Rusa našlo u ulozi manjine širom bivšeg SSSR-a. Rusija nije pravila svoje „krajine“ i „autonomne oblasti“, nije politički mobilisala niti instrumentalizovala Ruse po baltičkim republikama, Ukrajini ili Kazahstanu. I tek u poslednjih desetak godina je počela nešto malo više da se interesuje i brine o sudbini i ljudskim pravima svojih sunarodnika raštrkanih diljem eks-sovjetskog prostora.

Položaj tog stanovništva često je bio ponižavajuće diskriminativan i, pošteno govoreći, Moskva se u proteklih četvrt veka nije proslavila u njegovoj zaštiti. Ali sva ta nevinost (koja je u nekim slučajevima prelazila u svojevrsni nemar i neodgovornost), odnosno, nedovoljna zainteresovanost, inertnost i nespremnost da se ozbiljnije angažuje na političkoj i fizičkoj zaštiti sunarodnika, nije bila dovoljna da Rusiju amnestira od optužbe kako „poput nacista, instrumentalizuje svoju manjinu u susednim zemljama“, niti da sa Putina skine oreol „neprijatelja slobodnog sveta i demokratije“ (čitaj, Zapada). Odustajanje od sopstvenih interesa i potpuna kapitulacija  jedina je „prihvatljiva“ politika koja se danas traži od Moskve, isto kao što je juče tražena od Beograda. Iako mnogi ni sada u Moskvi, ni tada u Beogradu to nisu mogli ili želeli da shvate.

Zato sam siguran da za Rusiju i Putina lično, odnosno, njegove političke, medijske i ostale savetnike, u ovom trenutku gotovo da nema važnijeg i hitnijeg posla nego da – još jednom – pažljivo prostudiraju sve aspekte jugoslovenskog konflikta iz devedesetih godina. I tako, možda,  izbegnu makar neke Miloševićeve i srpske zablude, greške i zamke. A naročito onu osnovnu i fatalnu: da vas prvo medijski i politički demonizuju („zlikovac“, „balkanski kasapin“, „ubica beba“), potom, tako oslabljenog i dezorijentisanog, zalude igrom dobrog i lošeg policajca, proglase za „faktor mira i stabilnosti“ i navedu na odricanje od legitimnih nacionalnih i državnih interesa – i na kraju eliminišu indukovanjem unutrašnjih nemira i nezadovoljstva.

Sve u svemu, sviđalo nam se to ili ne, analogija je uspostavljena i od nje će se teško moći pobeći. A na Putinu i Rusiji je sada da se – ne samo sebe radi – potrude i učine sve da ta analogija makar ne bude doslovna. A pogotovo ne u pogledu krajnjeg ishoda.         

(Šira verzija teksta objavljenog u "Politici", 22.07.2014.)