Милошевић и Путин, Новорусија и РС(К) – смисао и границе једне аналогије

Србија и Русија! Милошевић и Путин! То је та „јеретичка“ асоцијација која се, с једне стране, просто намеће и од које се, истовремено, готово панично бежи и отклања. То је поређење које свих ових месеци, од избијања украјинске кризе, непрестано праве заједнички српски и руски непријатељи. Али такође и многи добронамерни посматрачи, забринути да би Путин и Русија на крају могли поделити жалосну судбину Србије и Милошевића.

Најлакше је, али и најповршније рећи: ма, нема то никакве везе, друго је време, други су актери, уосталом, погледајте само колико је Русија – упркос свему – велика и моћна, а колико је Србија безначајна и мала.

Међутим, када погледамо регионалне пропорције и односе, а посебно када погледамо третман који још од припајања Крима, а нарочито последњих дана, после пада малезијског авиона на истоку Украјине, у тзв. светском (читај, западном) јавном мњењу имају Русија и њен лидер, асоцијација је неизбежна. При чему се Путин јавља као Милошевић, Игор Стрелков као нека комбинација Капетана Драгана, Милана Мартића и Ратка Младића, а Доњецк и Луганск као Крајина. Односно, у тој асоцијацији једина неизвесност би била то да ли ће Руси на украјинском истоку поделити судбину „Републике Српске Крајине“ у Хрватској, или – у оптимистичкој варијанти – ипак проћи боље, тј. институционализовати се отприлике као „Република Српска“ унутар БиХ.

Да, Русија је велика, много већа од Србије. Али велика је и Украјина, много већа од Хрватске и БиХ. Да, однос Руса и Украјинаца није идентичан односу Срба и Хрвата (можда би се пре могао упоредити са односом Срба и Црногораца, или, још пре, Срба и Македонаца). Али, нажалост, управо на фону актуелног сукоба у Украјини, одвија се довршетак процеса интензивне националне хомогенизације и „украјинизације“ која би врло брзо могла довести до тога да Русија и „москаљи“ у највећем делу те земље имају статус и третман који су имали Срби у Загребу и Сарајеву почетком деведесетих година. Да, „међународна заједница“ није хомогена, Русију није лако изоловати, а Немачка показује наговештаје да није склона радикализацији и тоталном захлађењу са Москвом. Али и Срби су деведесетих ту и тамо имали пријатеље, као и наду да се ни на Западу (у Паризу и Лондону) сви не слажу са агресивном политиком према Србији, бомбардовањем и санкцијама. (И уопште се не бих изненадио уколико се и ово актуелно „уздање у Немачку“ испостави као залудан и штетан посао.)    

Услед свих ових догађаја, у прилично незахвалној позицији нашла се и званична српска политика, која се Милошевића и његовог завештања већ одавно званично и суштински одрекла (а о „Републици Српској Крајини“ да и не говоримо), жели најбоље односе са Западом, „безалтернативно“ тежи уласку у ЕУ – док Путина и Русију (бар званично) воли и подржава. Што све скупа неодољиво личи на политички галиматијас и шибицарење које се на крају по званични Београд неће ни срећно, а ни часно завршити. Но, поред владајуће тројке, на муци се нашао и један део тзв. патриотске јавности, који је Милошевића давно апсолвирао као „комунисту“ и „издајника“, и сада са нелагодом гледа на његову, фактички, глобалну рехабилитацију и реафирмацију, поготово у Русији – те сада пада у искушење да за издајника прогласи и самог Путина, или, пак, да коригује своје претходне превише круте ставове о Милошевићу.

Заправо, суштинска дилема која се, барем из српског угла, поставља у вези са аналогијом Милошевић-Путин јесте то да ли говоримо о Милошевићу као жртви „новог светског поретка“, борцу за политичку и економску независност свог народа, који се храбро супротставио Империји на врхунцу њене моћи и за то био сурово кажњен. Или говоримо о колебљивом партијском апаратчику који се није снашао у историјским околностима и који је, зарад своје власти и својих погрешних процена, проћердао огроман национални капитал и изгубио и оно што се можда није морало изгубити. Проблем је што обе ове супротстављене слике имају своје упориште, своје аргументе и своје љуте заступнике. Но, то је ипак локална српска антиномија, која нема много везе са актуелним процесима и Милошевићем као глобалном метафором.     

Нема, наравно, сумње да су Путин и Русија много јачи, а – ја бих рекао – и много невинији за догађаје у Украјини и на простору бившег СССР-а, него што су Милошевић и Србија били у случају бивше Југославије. (А што, опет, нипошто, не значи да су Милошевић и Србија били криви у оном смислу и мери у којима им се то настоји приписати пресудама Хашког трубунала, или у заједничким „постконфликтним“ историјским уџбеницима које пишу локалне невладине организације.) Спонтано или намерно, плански или стихијски, Русија је у распад Совјетског Савеза ушла потпуно другачије од Србије и својевремено су многи у Београду помишљали да је то бољи начин, пребацујући Србима и Милошевићу што су „срљали“, и што „нису били мудри као Руси и Јељцин“. (По мом мишљењу, та „мудрост“ је највероватније била израз слабости и геополитичког пораза, па и директне издаје. Мада се, теоретски, могла тумачити и као нека дефанзивна, „кутузовљевска“ стратегија – да се примири, сачека док се мало не ојача и не промене околности.)

У сваком случају, за разлику од Милошевићеве Србије, Русија се помирила са распадом земље, заправо, чак га је на неки начин и иницирала, и наизглед мирно прихватила чињеницу да се двадесетак милиона етничких Руса нашло у улози мањине широм бившег СССР-а. Русија није правила своје „крајине“ и „аутономне области“, није политички мобилисала нити инструментализовала Русе по балтичким републикама, Украјини или Казахстану. И тек у последњих десетак година је почела нешто мало више да се интересује и брине о судбини и људским правима својих сународника раштрканих диљем екс-совјетског простора.

Положај тог становништва често је био понижавајуће дискриминативан и, поштено говорећи, Москва се у протеклих четврт века није прославила у његовој заштити. Али сва та невиност (која је у неким случајевима прелазила у својеврсни немар и неодговорност), односно, недовољна заинтересованост, инертност и неспремност да се озбиљније ангажује на политичкој и физичкој заштити сународника, није била довољна да Русију амнестира од оптужбе како „попут нациста, инструментализује своју мањину у суседним земљама“, нити да са Путина скине ореол „непријатеља слободног света и демократије“ (читај, Запада). Одустајање од сопствених интереса и потпуна капитулација  једина је „прихватљива“ политика која се данас тражи од Москве, исто као што је јуче тражена од Београда. Иако многи ни сада у Москви, ни тада у Београду то нису могли или желели да схвате.

Зато сам сигуран да за Русију и Путина лично, односно, његове политичке, медијске и остале саветнике, у овом тренутку готово да нема важнијег и хитнијег посла него да – још једном – пажљиво простудирају све аспекте југословенског конфликта из деведесетих година. И тако, можда,  избегну макар неке Милошевићеве и српске заблуде, грешке и замке. А нарочито ону основну и фаталну: да вас прво медијски и политички демонизују („зликовац“, „балкански касапин“, „убица беба“), потом, тако ослабљеног и дезоријентисаног, залуде игром доброг и лошег полицајца, прогласе за „фактор мира и стабилности“ и наведу на одрицање од легитимних националних и државних интереса – и на крају елиминишу индуковањем унутрашњих немира и незадовољства.

Све у свему, свиђало нам се то или не, аналогија је успостављена и од ње ће се тешко моћи побећи. А на Путину и Русији је сада да се – не само себе ради – потруде и учине све да та аналогија макар не буде дословна. А поготово не у погледу крајњег исхода.         

(Шира верзија текста објављеног у "Политици", 22.07.2014.)