Грегори Копли: Српска стратегија за америчку подршку требало би да укључи холистички процес о питању Косова, Републике Српске и приступу Србије Јадранском мору

 Избор председника Трампа је резултат растућег антиглобализма који добија на моментуму још од 2016, ако не и одраније. Другим речима, дошло је ново време, а са тиме и нови човек. Сведоци смо изборног пораза демократа, јасан је тренд двостраначке и растуће подршке предстојећој администрацији, на шта указује и све веће одбацивање идеологије „политичке коректности” која је протеклих деценија оптерећивала велики број западних земаља, каже у интервјуу за „Политику” Грегори Копли, један од водећих америчких војних и спољнополитичких коментатора. Он је издавач часописа „Одбрана и инострани послови – Стратешка политика”. Копли је познат читаоцима у Србији и као аутор књиге „Нови тотални рат 21. века”, коју је објавио београдски издавач „Чигоја штампа”.

Када су у питању очекивања о потезима које би Трамп могао да повуче у првих сто дана свог мандата, Копли каже:

„Најранији паралелни приоритети су прво у вези са унутрашњом политиком, избором кључних чланова Трампове администрације и других политичких функционера, а који морају да буду потврђени у Сенату. Даље мере би требало да се односе на обезбеђење америчких граница и да се предузму кораци ка ублажавању негативних економских последица као резултат инфлације и општег поскупљења током протекле четири године. На спољнополитичком плану све ово ће довести до јачања национално-патриотских снага у Европи и озбиљних разговора о распаду Европске уније, односно њене постепене дезинтеграције. То можда неће бити тако очигледно у виду неког формалног повлачења земаља чланица ЕУ, колико у њиховом отпору да се повинују захтевима Брисела. Почетак овог тренда биће очигледан већ током првих сто дана Трампове администрације, чак и пре његовог преузимања председничких дужности. Дакле, престиж и позитивна улога Вашингтона се драматично опоравља, а то је својеврстан сигнал целом свету”.

 Да ли ће Трамп моћи да брзо „реши” ратове у Украјини и на Блиском истоку у светлу бојазни и могућности да они прерасту у глобалне сукобе?

Можда реч „решити” није баш најадекватнији израз. Мали број дубоко укорењених сукоба се икада у потпуности реши, ако се стварно не постигне компромис од заједничког интереса за све стране у конфликту. Оно што би сада требало да нас интересује јесте процес управљања кризом, што би нас брзо довело до ситуације да се ратови у Украјини и на Блиском истоку ставе „под контролу”. До прекида ватре би могло да дође и пре 20. јануара, дан пре уласка председника Трампа у Белу кућу, када би почели и преговори.

Прекид ватре би био први важан корак напред; следећи корак би био да се постепено ублаже напетости у земљама ЕУ, као резултат смањења напетости на релацији Исток–Запад. То ће бити посебно важно за Балкан и земље у близини руске границе. Међутим, потоњи преговори на решавању конфликта у дугорочној перспективи биће тешки. Верујем да неће бити могуће за Украјину да прихвати било шта друго сем прелазног споразума, без формалног пристанка на повратак старих руских територија. За успостављање „перманентних” граница које би Кијев прихватио биће потребне године. С друге стране, Русија се неће повући ни један метар са до сада заузетих територија. Прелазни мировни споразум би подразумевао сагласност Русије и НАТО да заједнички гарантују „привремене” границе које би прихватили Русија и Украјина. То би вероватно била прихватљива ситуација за све, осим за украјинског председника Володимира Зеленског. Ако он не буде у стању да својој јавности представи исход преговора као победу, што неће бити лако, његова лична судбина ће бити доведена у опасност и биће му потребно сигурно уточиште. То је можда нешто о чему председник Трамп већ разговара, упркос незадовољству због намерног настојања Зеленског да ескалира ратну ситуацију у прелазном периоду промене америчке администрације и колапса на изборима демократских председничких кандидата Бајдена и Харисове.

Смиривање блискоисточног сукоба је далеко сложенији процес. Чињеница је да је Турска, сада економски банкротирана, којој не верују два главна партнерска блока, НАТО и Русија, значајно допринела колапсу сиријске владе Башара ел Асада да би Анкара стекла дефакто контролу над Сиријом пре Трамповог преузимања власти. Истовремено, Турска је током протекле године извела репозиционирање својих снага за директан сукоб са Израелом. Ако би Турска стварно доминирала новом сиријском управом, она би постала земља која се граничи са Израелом, што би могло да доведе до директног и потпуног рата између Турске и Израела. Треба поменути да Анкара није била суочена са директним конвенционалним ратом од времена корејског рата, педесетих година прошлог века, али је финансирала прокси исламистичке снаге да би подрила своје непријатеље. Израел и САД морају сада да обезбеде да нове побуњеничке снаге, које доминирају Сиријом, прекину везе са бившим покровитељем, Анкаром. Русија ће такође настојати да постигне сличан циљ и могла би да поврати своје базе у „новој Сирији”. У међувремену, Иран је успешно отцепљен од свог копненог моста – од Ирана, преко Ирака и Сирије до Либана и источног Медитерана. То је коштало садашње иранско клерикарно руководство у смислу престижа и унутрашњег ауторитета у време када је врховни верски поглавар стар и болестан. Русија се противи идеји да Иран уђе у војну конфронтацију са Израелом. Москва зна да би то резултирало падом иранске власти која је већ подложна „стресу” због иранске опозиције.

Председник Трамп ће у међувремену радити на обнови Аврамових споразума које је остварио између Израела и других арапских земаља током свог првог председничког мандата, као и да у те споразуме укључи и Саудијску Арабију.

У оквиру спољнополитичких питања, какве политичке промене очекујете од Трампове администрације према Србији и Косову?

Избор председника Трампа нуди снажне изгледе за добре односе између САД и Србије. Биће важно да Београд формулише кохерентан комплет циљева за ово. Нисам сигуран да смо до сада приметили да је Београд израдио стратегију, која би заинтересовала и подстакла подршку Вашингтона. У том смислу би личне везе престолонаследника Александра Карађорђевића са Трампом могле бити од користи на исти начин на који је британска глобална пројекција протекле године била актуелизована посетама краља Чарлса Трећег страним државама. Косово ће и даље бити тешко питање, као и формирање Заједнице српских општина у северном делу српске покрајине. Слично томе, сада ће бити погодна ситуација за разговоре о решавању тог питања, с тим пре што се ЕУ распада. Српска велика стратегија за америчку подршку требало би да укључи холистички процес о питању Косова, Републике Српске и приступу Србије Јадранском мору.

 Да ли би председник Трамп могао да прихвати програм већег разумевања према Републици Српској, узимајући у обзир притисак и агресивност Сарајева?

Можда би могли да се питамо колики би могао да буде притисак Сарајева у светлу појачане позиције и регионалне важности Србије и губитак ефективне ЕУ у светлу национално-патриотских европских земаља. Јасно је да је Босна и Херцеговина неуспела држава без Републике Српске. У суштини чак је и Дејтонски споразум имао циљ да разбије регионално јединство српског православног народа. Међутим, и Дејтонски споразум пружа Републици Српској неку ширину и заштиту, што би морало бити потврђено пре сваког разматрања независности Републике Српске или уједињења са Србијом.

(Политика)