Menica bez pokrića

Što bi se reklo – da nije smešno bilo bi tužno.

Koliko puta je samo pisac ovih redova bio prozivan i kritikovan zbog širenja defetizma i neverice u pogledu oficijelne ("i Kosovo i EU") politike srpskih vlasti?! A sada nam je (Danas, 5–6. jun) odlazeći britanski ambasador Stiven Vordsvort eksplicitno poručio da „Kosovo i EU za Srbiju više nisu odvojeni koloseci“ i da bi insistiranje Beograda na novim pregovorima značilo otvorenu konfrontaciju sa dvadeset dve članice EU koje su priznale nezavisnost Kosova, kao i da je srpskim zvaničnicima do sada "mnogo ljudi mnogo puta reklo da to ne bi bila dobra ideja". Pre neki dan su nam nešto slično rekli i Nemci. Pre njih ambasador Švedske. A pre njega Bernar Kušner i bezbrojni američki zvaničnici i komentatori.

Pa šta onda nagoni srpske vlastodršce da s neverovatnom upornošću ponavljaju priče o teritorijalnom integritetu i svetloj EU budućnosti?

Problem je to što je ova vlada prilikom svog formiranja obećala tu „evropsku budućnost“ i što je ta evropska agenda predstavljala najmanji zajednički sadržilac i koliko-toliko "principijelan" motiv za okupljanje onoga što se danas naziva srpskom vladajućom koalicijom. I zato se sada valjda plaše da bi odustajanjem od evropske mantre ispali nedosledni i neprincipijeni. Ali mislim da barem u tom pogledu vlast nema previše razloga za brigu. Naime, ako ova vlada ikada bude pala to neće biti zbog zamagljenih evro-perspektiva, već iz nekih drugih, manje ideoloških i daleko prozaičnijih razloga. Uostalom, Srbija je dobila "beli šengen", a to je u percepciji većine građana otprilike isto što i članstvo EU.

Ne treba, međutim, zaboraviti da je postojao čitav niz konkretnih obećanja (dvesta hiljada radnih mesta, akcije od hiljadu evra, penzije u visini sedamdeset odsto prosečne plate...) i da su u ogromnoj većini slučajeva ta obećanja od početka – dakle, i nezavisno od ekonomske krize koja je u međuvremenu nasupila – bila nerealna, providna i trula. I poput menica bez pokrića ta izneverena obećanja sada polako stižu za naplatu.

Ono što je većinu birača – dobro, ne baš većinu, ali svakako dovoljno veliki broj da bi, nakon što su se SPS-PUPS-JS evropski „prelomili u mozak“, mogla da se sastavi vlada – opredelilo da ipak progutaju sumnjivu ponudu "evropske Srbije" o dvostrukom koloseku bila je, na prvom mestu – NADA. (A tek potom dolazi medijsko spinovanje, razočaranje u Koštunicu i neprivlačnost radikalske alternative.) Boris Tadić i Koalicija za evropsku Srbiju su izuzetno vešto umeli da razbuktaju nadu u bolje sutra i da tu nadu povežu sa sopstvenom političkom agendom i promocijom. Ali zato sada ta izneverena nada preti da im se vrati kao bumerang i obezvredi čak i one sporadične uspehe kao što je bila pomenuta vizna liberalizacija, borba protiv kriminala ili glasanje u Generalnoj skupštini UN.

Objektivno gledano, mrzovoljni Koštunica i Nikolić su s proleća 2008. bili više u pravu od razdragane evro-falange okupljene oko Borisa Tadića. Ali ne zaboravimo da je, tako gledano, s jeseni 2000. i Milošević, naročito u onom svom poslednjem obraćanju, bio politički više u pravu od vesele menažerije koja je s Koštuničinim imenom na posterima i usnama duvala u pištaljke i mitingovala po srpskim trgovima. (Da ne govorimo o tome koliko su verovatno u vreme Osme sednice tek Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić sa svojom kritikom "olako obećane brzine" bili u pravu spram Miloševića!?)

Ne kažem ovo zato da bismo lamentirali nad istorijskim nepravdama ili raspravljali "šta bi bilo kad bi bilo", već da skrenem pažnju na to da „bivanje u pravu“, doduše, jeste poželjan, ali, nažalost, nije ni nužan, a ni dovoljan uslov uspeha politici. I da jako mnogo, možda čak i sve, leži u jednom specifičnom osećaju za „pravi trenutak“ koji, evo, već više od dve decenije različiti srpski lideri nepogrešivo uspevaju da promaše. Ne bi, stoga, trebalo mnogo da začudi – a ni da uteši – ako na kraju balade i aktuelni evropejci izgube od nekoga sa još debljim obrazom i tanjim argumentima.

U politici dobro zvuči i lepo deluje kada je neko odlučan i nepokolebljiv na zacrtanom kursu. Ali ponekad je ipak bolje malo skrenuti sa kursa, pogotovo ako je sve očiglednije da put kojim se krenulo ne vodi bukvalno nigde. I to je bolje učiniti pre nego kasnije. Zato i mislim da jedno "meko prizemljenje" srpskih evro-reformskih snova zapravo nema alternativu.